Majstor sto zanata koji preferira komplikovane poslove

Za knjigovezački se školovao i temeljno ga svojevremeno izučio u novosadskoj štampariji „Kosta Šokica”. Tajne ostalih majstorluka je otkirivao sam, uglavnom uz pomoć dostupne literature. Osim da naloži šporet i peć, praktično ništa nije znao o drvetu pre nego što je počeo da ga oblikuje. Pride je sam konstruisao i napravio maltene sve potrebne mašine, prilagodio ih svojim potrebama a koristio samo dostupne materijale.

Tako je pre tri godine bio primoran na to da osmisli specijalnu mašinu za duborez. Tražio je po prodavnicama nešto što bi mu odgovaralo, pa s obzirom na to da ništa nije našao, morao je ponovo da se uzda u svoju manufakturu. I sve prema sopstvenim kriterijumima – sklopio ju je tako da je nogom može uključiti i regulisati njenu visinu da bi mu obe ruke bile slobodne za kreativne poslove.

Dok ponosno pokazuje silne predmete koje je stvorio – a broj im je nemoguće utvrditi – seća kako je počeo da „stolari” pre malo jače od tri decenije, još dok je bio zaposlen u „Dnevniku” kao knjigovezac.

– Temeljno sam se spremao za odlazak u penziju i razmišljao o tome čime ću se sve baviti jer nisam od onih koji ruke mogu držati u džepovima – objašnjava Erdeljan. – Znao sam da knjigovezačkim poslom ne mogu jer nemam tehničke mogućnosti i odlučio da se okušam s drvetom. Najpre sam napravio radionicu u Staroj Pazovi, gde smo živeli od 1960. do 1980, a potom i ovde u Karlovcima, gde sam se i rodio. I sina sam obučio da radi za strugom, čak smo se neko vreme i „ortačili”.

Nije vodio preciznu evidenciju, ali procenjuje da su zajedno sklopili sigurno stotinak regala, raznih polica i drugih komada nameštaja, sve po želji i merama mušterija. Opus je dopunio s bezbroj ukrasnih lampi, pepeljara, vaza, hoklica... Poseban su mu izazov komplikovani predmeti pa je tako jednu od kutija za nakit sastavio iz 49 delova, kombinujući i različite vrste drveta.

– U ovom poslu čovek mora da ima ideju i tačno zna šta hoće da napravi, pre i nego što počne – priča Milan. – Često se noću probudim i smišljam šta bih mogao naredno raditi i od čega. Dešava se da mi zapadne za oko neki predmet i ne mogu se smiriti dok ga u mašti ne rastavim na sastavne delove. Ljudi jure za parama, a ja radim iz zadovoljstva. Srećom, imam sve vreme ovog sveta da ne moram žuriti ili, ne daj bože, ošljariti. Lep je osećaj kad neki komad završim, ali i vidim zadovoljnog kupca.      

Prve eksponate je napravio od lipovine, u međuvremenu počeo da eksperimentiše s orahovinom i drvetom višnje, a na kraju mu do ruku dopao mazer, poznat kao kanadska ili kvrgava topola, koju smatra posebnim profesionalnim izazovom. 

– Volim da se bakćem svakom vrstom drveta jer se po svojim specifičnosti međusobno razlikuju i nikad nije dosadno – objašnjava Milan. – Orah i višnja su teži za obradu, dok je lipa laka i lepa. Mazer je pak neobičan: mek je, ali ima čudnu strukturu, izgleda kao da je čupav, pa zato i zahtevan, ali komadi koji ispadnu veoma su efektni.

U dvorištu porodične kuće u Ulici Karlovačkog mira, gde živi sa suprugom Zoricom (ona mu zna u šali reći da zbog velike količine prašine koju stalno proizvodi menja ili hobi ili ženu), osim stolarske je još jedna radionica. Naime, 1954. je postao radio-amater i čak bio jedan od osnivača radio-klubova u Karlovcima i Staroj Pazovi. Međutim, dao ga bog beskrajno radoznalog da stalno istražuje pa je počeo ne samo da popravlja, već i da pravi radio-aparate i pojačala. Završio je i kurs za opravku crno-belih televizora lampaša u Beogradu1967. Međutim, sve ih je manje, pa priznaje da se obraduje kao dete kada mu neko donese primerak tehnoloških dinosaurusa da ga vrati u život. 

Kao svedočanstvo svog osnovnog zanata, u kući, između ostalog, čuva u kožnom povezu govor Kim Il Sunga, dede sadašnjeg prvog čoveka Severne Koreje, s otvaranja 85. konferencije Interparlamentarne unije održane 29. aprila 1991. Naslov izlaganja bio je „Za slobodu i miran novi svet”. 

– Nije to bio nimalo lak posao – seća se Milan. – Jer, trebalo je pet listova staviti u kožni povez. Baš sam se namučio, ali sam uspeo.

Zorica Milosavljević