Eksperiment osnovnog prihoda greje maštu Evropljana

Recimo, u Finskoj, gde su od leta 2015. u koaliciji liberali, konzervativci i desni populisti, a jedna od stavki njihovog ugovora je bila mogućnost uvođenja bezuslovnog prihoda za svakog.       

Finska vlada nije uvela, kako su mediji u početku pogrešno najavili, osnovni prihod od 800 evra za svakog državljanina, nego je tokom 2017. počela da sprovodi pilot projekat nalik tome. Da li će ideja stvarno biti ostvarena i koliko bi bilo potrebno vremena za nju još uvek nije ni jasno - što je, u svakom slučaju, još jedna paralela sa komunizmom. S druge strane, oni koji zastupaju ideju zajemčenog prihoda bez obzira na radni doprinos prave jasan otklon od komunizma i tvrde da je reč o „ideji bez ideologije”. Novac dobija svako bez upliva u njegovu privatnost od strane organa državne kontrole.       

U Finskoj, za početak, mesečni ček od 560 evra dobija 2.000 nezaposlenih, što s dodatkom za stanarinu čini 750 evra, ali to jedva da doseže tamošnje troškove za život. Nezaposlenih u Finskoj ima 9,3%, a među mladima čak 20% njih traži posao, otkako se Nokija suočila s gubicima, a sankcije EU blokirale trgovanje s Rusima. Finski projekat bi, zasad, trebalo bi da zameni socijalu, a građane liši pozicije molitelja pred šalterima.        

Pre toga je Utrehtu, holandskom gradu sa 330.000 stanovnika, 2016. započeo eksperiment na uzorku od 250 učesnika, čemu su se priključile i druge opštine. Odrasli, slučajno odabrani pojedinci dobijaju po 900 evra mesečno. Polazi se od toga da će to smanjiti birokratiju i troškove za socijalnu pomoć, ali još uvek je rano za konačne i konkretne odgovore.      

Švajcarska je bila prva evropska država u kojoj se 2016. glasalo na referendumu o bezuslovnom osnovnom prihodu, ali je tek nešto više od 23 posto njih bilo „za” (manje od 600.000 Švajcaraca), a najviše u prestonici Bernu - 40%. Izlaznost je bila 45,6%. Švajcarci se nisu izjašnjavali o konkretnim iznosima, ali ako se uzme u obzir stav inicijatora koji su još u oktobru 2013. sakupili 126.000 potpisa za referendum, odrasli Švajcarci bi dobijali 2.500 franaka mesečno “za dostojanstvan život” (a ne samo za egzistencijalni minimum), a deca i penzioneri po 625 franaka.       

Državi bi bilo potrebno 200 milijardi franaka godišnje za taj posao. Za socijalu inače daje 50 milijardi, i još 150 bi trebalo negde naći. Švajcarci su pre dve godine bili “protiv”, tvrdeći da taj sistem ne može da se isfinansira drugačije nego visokim porezima. A visoki porezi, pak, oduzimaju ljudima slobodu i manevarski prostor za ekonomsku aktivnost. Ipak, s referendumom 2016. inicijativa nije konačno poslata u istoriju i u Lozani se krenulo s proverom u parksi. Inicijatori veruju da će novo izjašnjavanje uslediti za pet do deset godina.       

Očito, ta ideja nije pala s Marsa, i nije slučajno što cirkuliše s početkom tekuće decenije - zapravo od ekonomske krize koja je uzdrmala svet 2008. Stručnjaci prognoziraju dramatične promene na tržištu rada i sve više ljudi ih oseća na svojoj koži strahujući za posao u budućnosti, što dovodi do socijalne i političke nestabilnosti. Početkom decenije su se različite inicijative i formalno umrežile, a zajemčeni prihod je postao humanistički odgovor na aktuelnu krizu. „Teslin” osnivač Ilon Mask je prorokovao da će svaki čovek na svetu jednog dana dobijati zagarantovani mesečni prihod, budući da će zbog sveopšte digitalizacije, automatizacije i robotizacije mnogi poslovi iščeznuti. Osnovni prihod bi, tako, bio neka vrsta paušala gubitnicima u globalizaciji.      

I u Nemačkoj je o bezuslovnom prihodu počelo da se govori pre nekoliko godina, a pojedini šefovi velikih kompanija, filozofi i političari se počeli da se zalažu za ideju. Od leta 2014. postoji i udruženje građana „Moj osnovni prihod”, čiji osnivač Mihael Bomejer je u nedeljniku „Cajt” odlučio da podeli svoja iskustva s čitaocima. Nemačko udruženje broji 124 članova, i svaki od njih bez obzira da li je zaposlen ili je beskućnik, student ili penzioner, dobija 1.000 evra mesečno.       

Kao saosnivač firme na Internetu Bomejer je ranije zarađivao oko 3.000 evra neto, ali kada je sakupio 12.000 evra odlučio je da napravi eksperiment u trajanju od godinu dana - i prešao je na svoj osnovni prihod od hiljadarke mesečno. Posle nekoliko meseci primetio je da se češće smeje, postao je raspoloženiji. S decom se, kaže, ponovo zbližio. Sveden na trećinu ranijeg prihoda ipak, kaže, nije oskudevao. Nije više osećao da posle napornog rada mora da se nagradi potrošnjom. Umesto toga, ponovo je postao radoznao: išao na seminare i putovanja, čitao knjige. Posle pola godine počele su da mu s roje i nove poslovne ideje.

Svoje iskustvo je poželeo da podeli s drugima. Novih 12.000 evra odlučio je da pokloni slučajno izabranoj osobi - po hiljadu mesečno. Tri godine kasnije, 2017, od te na prvi pogled sulude ideje nastalo je udruženje sa 23 saradnika i buyetom od 2,5 miliona evra godišnje, koji trenutno troši 124 ljudi. Nedavno su slučajni dobitnici mesečnog prihoda pozvani u Hamburg, e da bi saopštili svoja viđenja čitavog projekta.      

Po pravilu su u prvoj fazi osećali zavisnost od udruženja od kojeg su dobili novac. Imali su neku vrstu moralnog problema što ne doprinose i strahovali su da će izgubiti svoju slobodu odlučivanja. Tek posle tri do četiri meseca bi se opustili. Gotovo svi su ranije imali snažno uverenje „da moraju prethodno da zarade” da bi nešto vredeli, a sada su mogli da se okrenu svemu onom što su propustili, govorili su Bomejeru. U trećoj fazi, pak, i oni su imali želju da urade nešto novo.      

Osnovni prihod daje sigurnost, a time i slobodu da se kaže „ne” - poslu, prinudi u školi, porodici u kojoj je samo jedna osoba zaposlena, tvrdi Bomejer. Mnogi učesnici projekta rekli su da su dobili volju za učenje, postali produktivniji i manje podložni stresu. Više nisu „morali„, i ođednom su dobili unutrašnju motivaciju.     

Ovaj eksperiment je po Bomejeru, ipak samo jedan od malo preostalih razloga za društvenu nadu. Život u rizičnom svetu i u vremenima žestokog socijalnog raslojavanja, dovodi u pitanje institucije koje se bave pitanjima čovekove egzistencije. Sve su slabije nacionalne države, socijalne službe, političke partije, sindikati... Osnovni prihod daje polugu za promenu takvog sveta, ali je još uvek daleko od realnosti. Ipak, ni to nije revolucija: one su uvek krvave, da bi na kraju vladala samo jedna elita umesto prethodne. Revolucionarno je to što se u jezgro društvenog sistema umesto straha postavlja poverenje u pojedinca, veli Bomejer.       

Ali kako to da profunkcioniše, da li bi ljudi s tim prihodom uopšte hteli da nešto rade? Prema jednom istraživanju svega 2% njih bi prestalo da radi. Većina ispitanika tvrdi da bi i ako bi dobila velike pare na lotou nastavila da radi isti posao, dok bi manjina potražila neki atraktivniji - u Nemačkoj manje od petine njih, u Švajcarskoj još manje.       

Čini se da je suma ogromna, ali u poređenju s realnim izdacima dobija se drugačiji utisak: Nemačka je 2014. za socijalna davanja potrošila 849,2 milijarde evra - što je negde između cene koštanja švajcarskog modela „za dostojanstveni život” i onog finskog „obezbeđivanja egzistencijalnog minimuma”. Osnovni prihod po finskom modelu u Nemačkoj bi ukinuo sva socijalna davanja - čak i ako se uračunaju i državna ulaganja u bolnice i dečije vrtiće koji ne mogu biti zamenjeni osnovnim prihodom. 

S druge strane, finansiranje po švajcarskom modelu ne bi bila utopija ako se na tas pored osnovne doda i suma koju izdvajaju za socijalu i oni kojima zagarantovani prihod ne bi bio dovoljan. Kada se odbiju porezi i socijalni doprinosi, Nemci su prihodovali 2011. ukupno 1.800 milijardi evra, od čega bi po uvođenju švajcarskog modela trebalo odbiti dve trećine za osnovni dohodak. Potreba da se zarađuje znatno više preko te sume bi se smanjila, što i jeste jedan od motiva, ali ako neko želi dodatno da zaradi bavio bi se svojom strukom i onim što želi - i najbolje radi.      

Elem, radi se o potpuno različitim vizijama čoveka: s jedne strane su, po vladajućim uverenjima neoliberala, egoistični lenjivci koje nekako valja primorati na rad, a s druge strane je alternativna slika sugrađana koji u radu nalaze svoj smisao i strukturu egzistencije. U dobrostojećim društvima vlada saglasnost - nijedan čovek ne sme da umre od gladi. Ali valjda može da važi i obrnuto: osigurana egzistencija je pretpostavka za dobar, takođe i profitabilan, posao. Postojeći sistem je, očito, zaribao i mora da se menja, dok raspoloženje za radikalne predloge s leva i s desna raste. Poruka je upućena u svet: šta bi se dogodilo kada bi svako dobio osnovni prihod? Samo da to ne bude poslednja poruka u boci pre brodoloma.  

Relja Knežević