Objavljena Tajna istorija Miloševe Srbije

Te, ne baš afirmativne zapise o knezu Milošu sakupio je još Vuk Karadžić i tu gomilu rukopisa je tokom boravka u karantinu u Zemunu, kada se odlučio da se vrati u Beč gde mu je živela porodica, sredio je stavljajući naglasak na despotsko vladanje kneza i njegovo svakodnevno izmotavanje sa narodom i svojim službenicima. 



Vuk Karadžić je bio svestan da bi mu objavljivanje ovih anegdota moglo naškoditi u odnosima sa knezom čija mu je finansijska pomoć bila neophodna i zato je taj pisani materijal zapečatio uz napomenu da se ne otvara i ne objavljuje do kraja 19 veka.



Ta građa je otvorena tek posle 1900. godine, kada su i Vuk i knez bili pokojni, ali niko je nije objavio.



To je sada prvi put priredio Dejan Mihajlović, a štampala "Laguna". Pošto su zapisi veoma provokativni, zanimljivi su i danas, iako je prošlo skoro dva veka od njihovog pisanja. 



Tajne istorije su nastale još u antici, jer od Svetonija i Prokopija pisci istorija koje bi bacale sasvim neočekivano svetlo na slavne istorijske ličnosti, pa sve do naših dana, to su spisi koji istoriju prikazuju u najkrupnijem mogućem planu i razotkrivaju najgore i najskrivenije strane njenih protagonista. 



Kao što je srpska kulturna javnost bila šokirana kada su vrhunski poznavaoci sveukupnih dela Vuka Karadžića "izvukli" iz zaborava njegove "vruće" narodne pesme i objavili u knjizi "Crveni ban", tako se sada pred čitaocima pojavila srpska tajna istorija vremena Miloša Obrenovića koji je otkrio svoje mračne strane pred Vukom.



Da li ste negde ranije pročitali da je Miloš naredio da se ubije barem devet uglednih Srba bez optužbe i suđenja samo tokom perioda od 1828. do 1832. godine?



Kada je Vuk konačno napustio Srbiju i službu ćate kod knjaza, u Zemunu je, kada je bio van Miloševog domašaja, napisao sve one priče koje nije smeo da unese u zvaničnu biografiju Miloša Obrenovića koja se smatra Vukovim najvažnijim istoriografskim delom i bilo je objavljeno pod naslovom "Miloš Obrenović knjaz Srbiji ili građa za srpsku istoriju našega vremena". 



Naravno ovo je predstavljalo istoriju prvog dela Miloševe karijere bez eksplicitnog jezika i skaradnih pojedinosti, jer to je bilo skandalozno ne samo pre 100 godina već je i danas, jer Miloš se nije ustručavao da koristi psovke, veoma vulgarne reči, da vređa, ismeva svakoga koji mu se zamerio. 



Pošto je Vuk zapisivao Miloševe izjave onako kako su stizale do njega u ovoj knjizi su razvrstane u nekoliko skupina: "Sprdnja", koju je Vuk prokomentarisao da "Miloš je u gospodstvu i u besposlici malo po malo dotle doterao, da mu se sad ništa tako ne mili, kao sprdnja". 



"Sa sprdnjom se vreme besposleno provodi, sa sprdnjom se briga razbija, sa sprdnjom se ruča i večera, sa sprdnjom se sva državna dela svršuju, sa sprdnjom se i Bogu u crkvi moli. Koji najbolje zna sa sobom i s drugim ljudma sprdnju zbijati, onaj je najsposobniji da se primi u dvor za ministra..." napisao je Vuk.



Posebnu draž ovim tekstovima daje arhaični jezik kojim su pisani, iako je to već "novogovor" plod Vukove jezičke reforme.