Krave gazdi važnije od automobila
Dok drugi stočari (uglavnom s dobrim razlogom) kukaju, porodično preduzeće „Džigurski” iz Bečeja je nedavno obeležilo 15 godina uspešnog rada.
Koliko uspešnog, potvrđuju brojke. Na farmi, udaljenoj samo četiri kilometra od centra grada, baškari se 150 grla, od kojih 130 u muži, pa je lane „Imleku” isporučeno 800.000 litara mleka ekstraklase, proizvedeno 40 tona mesa i 2.000 tona preko potrebnog stajnjaka, što je svrstava na 10. ili 11. mesto među mlekarima Srbije.
– Ne zadovoljavamo se time: za ovu godinu planiramo milion litara mleka, 50 tona mesa i 2.500 tona stajnjaka, što bi nas svrstalo oko petog mesta, plan za 2019. je 1,2 milion litara mleka, 60 tona mesa i 3.000 tona stajnjaka i onda stajemo s trendom povećanja proizvodnje i trudićemo se da je održavamo – planira za naredne godine Džigurski, koga smo zatekli ga na gruntu zajedno s majstorima koji završavaju nove objekte. – Da povećam prihod i smanjim troškove, neophodno je da se bolje organizujem i veću proizvodnju opslužujem s manje ljudi, što je moguće jedino s boljom tehničkom opremljenošću.
Samo oni koji ga ne znaju, iznenadili su se što je, mada auto-limar na dobrom glasu, 2002. odlučio da se „prešalta” na stočarstvo!
– Moj otac Veselin bio je stočar, istina mali, kao i svi ostali, držao je dve do četiri krave. Sestru i mene su othranile i odškolovale one, tri krmače i jedno jutro zemlje, a danas se ne može opstati ni sa 104 krave. Vremenom je tata svake godine kupovao po jutro zemlje i stigao do tadašnjeg maksimuma od osam hektara. To sam nasledio, kupio još tri hektara i krenuo u biznis s jednom kravom. Sportski duh iz mladosti mi je pomogao. Naučio sam kroz fudbal i karate da se borim, ma koliko da je sve teško bilo, da se takmičim. Upustio sam se u vratolomiju. Država mi je dala kredit, a ja sam vraćao dugove kroz mleko – seća se farmerskih početaka Džigurski.
Procenjuje da mu je sada potrebno da obrađuje oko 150 hetara. Država omogućava stočarima prioritet kod zakupa državne zemlje, ali, šta će biti kad se restitucija završi i ne bude dovoljno državne zemlje? Privatnici je ne daju u arendu, a ko i da, traži čak do 300 evra za hektar.
– Okrenuo sam novi list kad sam počeo da se bavim stočarstvom – objašnjava Džigurski. – Nisam se držao temelja prošlosti i kako je moj otac radio jer tako ne bih ništa postigao. Ko ne raščisti sa starim metodama i poziva se na iskustva dede i pradede, nema mu napretka. Pod novim principima rada podrazumeva se svakodnevno stručno usavršavanje jer u sistemskoj proizvodnji nema improvizacije, već se stalno koristi nova tehnologija i nauka. Pre početka novog posla sve živo sam rasprodao – a imao sam razrađenu auto-limarsku radnju. Više nije bilo razmišljanja „od danas do sutra”, već sam morao planirati nekoliko godina unapred. Čak tri godine držao sam automobil na dizalici, pod izgovorom da je neispravan. Jer, znao sam da nećemo moći da se dogovorimo kome je potrebniji, supruzi Ljiljani, sinu Nikoli, koji tek što je položio vozački ispit, ili meni. Zatim, odakle novac da ga natankujemo? Sve sam obavljao motorićem. Pune tri godine. Tek kada sam se ratosiljao kredita, spustio sam kola i objasnio porodici šta sam i zašto uradio. Valjda su shvatili i oprostili mi.
Da se oduži država koja mu je svojevremeno pomogla, kao društveno odgovoran čovek, Džigurski finansira Odbojkaški klub „Bečej”, čiji je i predsednik. Trenutno se takmiče u Prvoj B ligi Srbije.
– Nisam u tome sam. Ogromna je pomoć kolege farmera Stevana Rakića, a ranije i preduzetnika Slobodana Mitrovića. Istina, svi smo za odbojku vezani zbog naših sinova, ali su tu i tuđi sinovi, a briga o klubu ispada samo naša. Srećom, pojavila se generacija mladića koji tek treba da se dokažu. Sport je oduvek jačao mladež, a sad je preko potreban jer, nema više vojske da ih uči disciplini i osećaju zajedništva. Zato su u našem klubu svi uniformisani, osim na utakmicama, i na treninzima i putovanjima. Prvorazrednu opremu im nabavljamo, bilo bi lepo da možemo malo i da ih platimo, ali za sad im obezbeđeujemo uslove za napredak pa ako neko „ispliva”, poželećemo mu srećan put u veći klub.
Vremenom su, osim Nikole, stasali za rad sin Veselin i kći Jovana i svi su uključeni u rad farme. S toliko mleka, mogao bi uvek naći novog poslovnog partnera, ali drži se Vasa narodne „ne traži hleba preko pogače” i drži se starog, proverenog.
Zna da ne može sam u velikom poslu pa, mada na svojoj farmi ima posla preko glave, prihvatio je da bude predsednik Udruženja stočara Bečeja, a uz to je i zamenik čelnika Upravnog odbora Proizvođača mleka Srbije.
Vlastimir Jankov