Kako do posla u Nemačkoj: Prevaranata je mnogo i uglavnom sa Balkana
Brojni građani bivših jugposlovnskih republika zbog nemogućnosti zaposlenja posao traže Nemačkoj. Danijel Horvat (29) vozio je autobus na međunarodnim linijama, najčešće prema Nemačkoj, i jedan je od onih koji su zaposlenje i sreću pokušali da pronađu van granica Hrvatske, piše Dojče vele.
Kad je definitivno odlučio da se odseli, informacije je potražio na društvenim mrežama. Na Fejsbuku ima rzanih grupa, zovu se „posao u Nemačkoj – pomoć - informacije", „Idemo u Nemačku – narodna grupa", „posao i stan u Nemačkoj" i neke imaju i po 50.000 članova.
Što se ponude posla tiče, nađe se tu svašta: traže se devojke do 35 godina za rad na šanku za 1.500 eura, a vlasnik bara uverava da se ne radi o prostituciji; jedan korisnik nudi kurseve za negovateljice starijih osoba; ljudi se interesuju koliki je otkazni rok u Nemačkoj.
No, neki su oglasi i lažni, pa Danijel s početka priče upozorava na oprez. Sam Danijel imao je sreće i sad u Nemačkoj vozi autobus prigradskih linija. Kaže da je plata pristojna, hrana jeftinija nego u Zagrebu, a odmor i slobodni dani svetinja, prenosi index.hr.
Što se prevara o oglasima za posao tiče, prevaranata ima dosta.
„Obećavaju brda i doline, samo da očajnik u potrazi za poslom uplati koju stotinu evra za autobusku ili avionsku kartu, možda za sređivanje dokumenata... Ko nasedne, može da se oprosti od svog novca. Prateći sve grupe i komentare, nisam još naišao da je neko prevaren od nemačkog poslodavca, varaju samo Balkanci', kaže za Dojče vele Hasan Sejdić, koordinator Udruženja nezaposlenih BiH. Njemu se čini da je najveći problem to što se za termin kako bi se dobila radna viza u ambasadama zemalja EU u BiH čeka mesecima, a bolje nije ni u Srbiji.
Sejdić također upozorava da se nikada i nikome ne uplaćuje novac unapred.
„Prava posrednička agencija uzima proviziju od poslodavca. Ima slučajeva da se prevoz naplati i stvarno organizuje, ali da nesrećnici završe u nekoj pustoši čekajući na nepostojećeg poslodavca ili rade na crno“, veli Sejdić.
Nemanja Panić, programer iz Novog Sada, nije se uzdao u društvene mreže nego je i sa tada još skromnim znanjem nemačkog pratio službene stranice iz Nemačke o ovoj temi.
„Gledao sam i neke naše forume i hrvatske, ali tamo ljudi pišu gomilu neistinitih informacija. Pogotovo oko visine plata, uslova...“
Panić je već nekoliko godina u Berlinu odakle je počeo da piše veoma čitan blog „Dva kofera u Berlinu“. On je mnogima postao izvor informisanja o životu i pre svega birokratskim preprekama u Nemačkoj. Daleko najčitaniji tekst mu je o tome kako dobiti radnu vizu: pročitalo ga je preko 40.000 korisnika.
„Očaj igra priličnu ulogu, na žalost“, kaže Panić. „Ljudi po internetu pišu, recimo, da su plate četiri, pet ili šest hiljada evra, ali ne spomenu da je to bruto iznos. To je dobra plata, čak i ako je bruto, ali ipak... Ima onih koji se žale da im država 'uzme' 40 posto. Pitam se: ljudi, da li ste normalni, jeste li ikad čuli za doprinose? Nivo davanja je zapravo sličn kao u Srbiji', piše Dojče vele.