Zašto se najradosniji praznik, umesto leti, slavi zimi?

U prva četiri veka hrišćani su proslavljali Božić, ali ne izdvojeno u kalendaru. Rođenje vitlejemskog Deteta slavilo se 6. januara (po julijanskom kalendaru) kao jedno od Bogojavljenja – javljanja Božjih. Slavljeno je tada jer nigde nije zapisan datum Hristovog rođenja. Jedino se može naslutiti, na osnovu Lukinog jevanđelja i pastira koji čuvaju stada, da se rođenje Bogomladenca desilo u leto. Kako se došlo do 25. decembra? Zar je moguće da je toliko promašeno?

Naime, u vreme kada se pojavilo hrišćanstvo, Rimskom imperijom širio se moćan mnogobožački kult Nepobedivog sunca, koji je sedamdesetih godina 3. veka rimski car Aurelijan proglasio za zvaničnu državnu religiju.

Kult je slavio Sunce kao izvor života i time vrhovno božanstvo. Kulminacija je praznik zimskog solsticija ili kratkodnevice, pada svakog 22. decembra i tada je najkraći dan u godini, a najduža noć. Nakon toga, Sunce odnosi pobedu nad tamom pa dani postaju duži, a noći kraće.

Dolaskom sve više toplote, priroda oživljava prolećnim životom i pobeđujući ledenu smrt zime.

Paganski svet je u tome video delo božje, pa su od 22. do 25. decembra širom carstva slavljeni Dani Nepobedivog sunca.

U tom carstvu živeli su i hrišćani, ali do 4. veka kult je živeo mimo njih. Međutim, car Konstantin Veliki, dajući slobodu hrišćanima da propovedaju svoju veru, prinudio je Crkvu na to da se suoči s problemom preobraćenika, koji se nisu lako odricali paganskih običaja, a pogotovo praznika.

Kažu da je nepisani običaj jači i od bilo koje pisane norme jer od zakona se lako odustaje, dok je običaje gotovo nemoguće iskoreniti. Ipak, Hristos je Spasitelj svih ljudi i svetova, nadobičajan i nadnacionalan, a njegova vera je vera svih ljudi koji to žele, zajedno s njihovim tradicijama.

Zato je Crkva krenula da prihvata i prečišćava paganske praznike, dajući im duboki hrišćanski smisao, čuvajući ih od zaborava i preobražavajući ih Hristom.

Rimski paganski svet je u decembru slavio rođenje svoga Nepobedivog sunca, a hrišćani rođenje svog Nepobedivog sunca.

Dok je pagansko prirodno i nepobedivo donosilo proleće posle zime, hrišćansko je donosilo proleće života i pobedu nad smrću. I dok su se u čast jedne zvezde prinosile žrtve i pravili pirovi, u hrišćanskim hramovima brujala je tiha pesma malom Detetu, Suncu Pravde, koje je došlo da spase svet.

Rimsko se sunce uzdizalo na nivo božanstva, hrišćansko pak spuštalo među ljude. Isti običaj – potpuno drugi smisao. Nije neophodan ni tačan datum jer hrišćanstvo nije ograničeno kalendarom.

Pa i Vaskrs (Najveći praznik) svake godine pada drugog datuma.

Ali šta je danas Božić? Tokom duge istorije, zavisno od istorijskih okolnosti, proslava praznika je dobijala neke nove elemente, dok su drugi zaboravljani. Jedino se datum nije menjao – ostao je 25. decembar (po julijanskom kalendaru) kao znak sećanja na prošlost.

Danas mu prethodi post, kao svojevrsna priprema za događaj. Međutim, šta je post i koji mu je smisao? U određene dane hrišćani se dobrovoljno odriču hrane iz jednog razloga:

Ukratko: Ja ne postim zbog sebe, već zbog drugoga, da drugome bude lakše. I kroz mračnu ulicu lakše je proći kad ste s nekim pa makar se on plašio isto kao i vi.

Danas među gladnima i žednima ljubavi i pažnje, najpotrebniji su ljudi koji tako poste. Takav post daje plodove, sve drugo su samo sebične telesne i/ili duhovne (nebitno je) dijete, koje nas još više udaljavaju međusobno.

Nije paganski kult Sunca jedini preobraženi običaj, mnogo ih je. A svima je jedini cilj da nas okrenu jedne prema drugima u pravcu Vitlejema i pećinskih jasala Boga koji je postao čovek.

Taj smisao ne sme se zaboraviti jer se u protivnom pretvaramo u slepe poklonike prazne ljušture zvane Tradicija. „Tradicija nije obožavanje pepela, već održavanje vatre”, govorio je Gustav Maler.

Iako se iznova dodaju nova i drugačija drva ,uvek gori isti plamen. Ako se izgubi duh, ostaje samo hladan pepeo običaja koji se veoma brzo zaboravlja, i onda nema ni Božića, ni radosti, ni života koji ona u sebi nosi.

Nažalost, danas se taj praznik sve više pretvara u ono što je bio pre hristijanizacije. Organizuju se gromoglasne zabave, a zaboravlja se da nijedan hram ili carska palata onog doba, sa svim raskošima, muzikom i galamom, nisu bili dostojni da prime Cara Mira.

Toga Deteta udostojila se od sveta zaboravljena tiha pećina nadomak Vitlejema.

Veljko Birač