Milan Belegišanin: Suština umetnosti je razmišljanje u slikama
Premda je po obrazovanju i vokaciji prevashodno usmeren ka scenskoj umetnosti, Milan Belegišanin je jedan od retkih istaknutih savremenih stvaralaca za koje je teško odrediti dominantnu oblast umetničkog delovanja.
On je pođednako aktivan i uspešan i kao pozorišni reditelj i kao autor dokumentarnih filmova a takođe je i plodan prozni pisac koji je do sada objavio desetak knjiga pripovedaka i jedan roman.
Nedavno je u Novosadskom pozorištu režirao predstavu “Jesenjin”, njegov nagrađivani dokumentarac “Lasta” je prikazan u Grčkoj na predstvaljanju Novog Sada kao buduće evropske prestonice kulture, a projekcije njegovih filmova večeras će otvoriti Festival evropskog i nezavisnog filma u Novom Sadu.
Odakle izvire raznostranost vašeg stvaralačkog delovanja koje obuhvata i pozorišnu režiju i dokumentarni film i prozu?
„Mislim da je suština umetnosti razmišljanje u slikama. Naravno da svaki medij ima svoje specifične slike i pokušavam da se kroz dokumentarni film, režiju u pozorištu i literaturu izborim sa tim problemom. Uostalom, još je Bergman rekao da je izbor medija izbor pogleda na svet. Mentalne slike koje se rađaju u nama, zavisno od vremena i prostora zahtevaju i različite medije. Ne mislim za sebe da sam neki renesansni čovek, suština je samo u tome da se prava ideja na pravi način objavi u određenom mediju. Možda je literatura medij u kome je čovek najusamljeniji, ima samo belinu hartije. Kada radiš u pozorištu, između rediteljske ideje i onoga što će publika videti, stoje glumci. I već je to na neki način udaljenost reditelja od osnovne ideje. U filmu postoji još veća alijenacija u odnosu na osnovnu ideju, bez obzira da li je dokumentarni ili igrani film, jer sem glumca postoji i prvi svedok dešavanja, a to je direktor fotografije. Što je medij “masovniji”, to je veća otuđenost reditelja od njegovog prvog utiska i ideje, tako da je sam izbor medija u stvari odluka o grupisanju konkretnih slika koje se u čoveku rađaju. Svaka priča ima svoj medij.“
Jedan od najvažnijih segmenata je vaše bavljenje dokumentarnim filmom, a poput “Laste” ili “Trešnjevog cveta” koji nailaze na sjajan prijem gledalaca širom sveta. Šta je, po vašem mišljenju, razlog toga?
„Film “Lasta” iz 2007. govori o starcu koji je pripitomio lastu i darivao je beskrajnom ljubavlju. Sa njom na ramenu, kao sa anđelom čuvarom, hodao je kroz poslednje godine svoje starosti. Ljubav i ta dva mila stvorenja kraj puta, u prostoru i vremenu pišu jedno novo jevanđelje, jevanđelje o ljubavi. “Trešnjev cvet” je film o penzionisanom profesoru kog je trešnjev cvet pratio kroz čitav život – od Polimlja, preko Sanyaka pa sve do Srema. Kud god je krenuo belina cveta koja nagoveštava slast ploda bila mu je potpora i uteha. Iz toga trešnjevog sveta, kao iz čarobne Aladinove lampe, izlazilo je sve lepo i dobro što život nosi… Prema junacima mojih filmova život nije bio preterano milostiv, nije ih mazio. Pa ipak, nekakva čednost je ostala neokrnjena. Smisao života su pronašli u krilu ptice, odnosno u latici cveta. Ovi starci nas “uče” da su ljubav i uteha u malim stvarima koje se nalaze svuda oko nas i mislim da takvu, uslovno nazvanu, poruku razumeju i prihvataju ljudi širom sveta.“
„Antigona” na Kavalir bedemu
Da li planirate rad na nekoj novoj pozorišnoj predstavi?
„Voleo bih sada da se više bavim pozorištem, jer sam se uželeo i trenutno me zaokupljaju dve stvari. Planiram da postavim Sofoklovu “Antigona” na Kavalir bedemu na Petrovaradinskoj tvrđavi na istom mestu gde sam pre četvrt veka 1992. napravio zanimljivu predstavu “Magbet” , koji je išao nekoliko godina i proputovao crnogorsko primorje. Izuzetno mi je draga ta drama, a drugo Novi Sad će 2021. biti centar evropske kulture i zamislite da se u tom iskonskom, arhetipskom eksterijeru radi delo koje je po svim kriterijumima i jedan od postamenata svetske kulturne baštine! Razmišljam i o meni veoma dragoj drami istaknutog srpskog pisca Vladana Matijevića“Sačuvati krila”. Šta će u budućnosti od biti od ovih planova, ne znam, ali to mi trenutno zaokuplja pažnju.“
Film “Lasta” je nedavno prikazan na specijalnoj projekciji u Grčkoj, kakav je bio prijem publike?
„“Lasta” je prikazana u gradu Pafosu na Kritu, ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture i tim povodom su predstavljene i buduće prestonice kulture među kojima je i Novi Sad. Nažalost nisam prisustvovao projekciji, ali mi je rečeno da je film naišao na sjajan ođek.“
Vaša ostvarenja biće prikazana i na Festivalu evropskog i nezavisnog filma. Koliko su ovakve manifestacije i festivalske projekcije značajne za predstavljanje filmova i za vas kao autora?
„Večeras će u Kulturnom centru Novog Sada na otvaranju Festivala evropskog i nezavisnog filma biti prikazani dokumentarci “Lasta” i “Hodam kroz prostor i govorim o vremenu” i za mene kao autora je čast i veliko zadovoljstvo da se moja ostvarenja nađu u programu manifestacije koja predstavlja najbolje evropske i nezavisne filmove. Festivali i projekcije pred publikom su vrlo značajni za autore. Često putujem Srbijom i imam retrospektive svojih filmova, koje su dragocene upravo zbog tih susreta i razgovora sa gledaocima, a jedno od meni najznačajnijih je bilo autorsko veče 2008. u Jugoslovenskoj kinoteci, našem filmskom gnezdu.“
Nedavno ste u Novosadskom pozorištu režirali predstavu “Jesenjin” sa muzikom Kornelija Kovača. Koliko je bio zahtevan rad na ovoj predstavi?
„Nakon nekoliko godina sam se vratio teatarskoj režiji sa predstavom. Rad na predstavi je bio vrlo zahtevan, jer je to bilo specifično putovanje između tri institucije Jesenjina, Kornelija Kovača i sjajnog ansambla Novosadskog pozorišta. Mi smo praktično predstavu počeli od Kornelijevih kompozicija napisanih na stihove Jesenjinovih pesama, Robert Lenard je napisao izvanredan, ne bih ga nazvao, libretom, nego autohtoni dramski tekst i u tom amalgamu muzike Kornelija Kovača i dramskog teksta Roberta Lenarda sam i ja kao reditelj lavirao. Veoma sam veoma zadovoljan poslom koji sam uradio, to bi žanrovski bila muzička drama. Bavili smo se sudbinom pesnika, jer svaki veliki umetnik, kakav je bio i Jesenjin, rađa se sa darom nebeskim, ali istovremeno dobija i prokletstvo. Nažalost dar i prokletstvo su pismo i glava sudbinskog novčića. Vrlo je tanka i porozna membrana između njih i predstava postavlja pitanje šta se događa kada ta membrana potpuno bude uništena, kada korodira, što neizostavno vodi u propast. Taj dvostruki nebeski poklon koji čovek dobija u vidu dara i prokletstva inspirisao je Kovača, Lenarda i mene da nam osnovno polazište u predstavi bude Jesenjinov“Crni čovek” (poslednja verzija ove pesme je napisana nekoliko nedelja pre pesnikove smrti). U pesmi Jesenjin razgovara sa samim sobom o vlastitom životu, sa onim tamnim, tragičnim i osamljenim u sebi…“
B. Hložan