Dnevnik u Veneciji: Dužd i Sinjorija mrtvi, sjaj Mletaka opstao

Ali i o sjaju i moći Mletačke republike, krunskom dragulju italijanske talasokratije u čijim rukama su vekovima bile i nož i pogača bogatstva (ne samo) Starog kontinenta. Dužd i Sinjorija, negdanje osnovne poluge vlasti u laguni, odavno su mrtvi, ali i danas je neizbežan pravi kulturni šok koji izaziva sudar sa ovom Nevestom mora i njenom arhitekturom, umetničkim delima, ali i svakodnevnim, običnim stanovnicima, pogotovo kada se neugasli sjaj Mlečića stavi u istorijski kontekst.

Poslušavši savet „iskusnih“ turista za posetu Veneciji odlučili smo se tokom rane jeseni, kada, navodno, nema toliko turista, što se ispostavilo kao relativna istina.

Tačnije, poslednjih oktobarskih i prvih novembarskih dana Venecija je i dalje pod opsadom belosvetskih putničkih hordi, za razliku od nekadašnjih varvara Langobarda, naoružanih fotoaparatima, ajfonima i selfi-štapovima, ali valja verovati tvrdnjama da se radi o tek ođeku gužvi koje vladaju tokom letnje turističke sezone. Kako bilo, pronaći smeštaj i to više nego povoljan je, zahvaljujući internetu, „dečija igra“, a kako ipak dolazimo iz zemlje koja je nekada bila dominion Republike krilatog lava pa sledstveno tome se i pružamo koliki nam je guber, kao spasonosno rešenje se pokazao „kopneni“ Lido di Jesolo, sa svojom 15 kilometara dugom peščanom plažom na kojoj su u nekoliko redova načičkani hoteli, od kojih pojedini rade i „kad im vreme nije“.

Tri dana, dva noćenja i dva više nego pristojna doručka, a sve to za tri osobe, u Vili Dina za stotinak evra, deluje daleko bolje nego smešno jeftine zombi turističke ture zahvaljujući kojima noć provodiš u autobuskom sedištu, pa onako šlogiran ceo dan bauljaš po uskim uličicama i velelepnim trgovima Serrenisime. Pride povratna karta sa Punto Sabiano za vaporeto, brod-taksi državne kompanije ACTV, do Venecije čiji se tornjevi naziru na horizontu lagune staje svega 7,5 evra i pri tome važi 24 sata.

Dolaskom na pristanište kanala Đudeka namernik se nađe pred Duždevom palatom i na svega nekoliko koraka od Trga Svetog Marka i istoimene bazilike u kojoj i danas počivaju mošti ovog apostola koje su prepredeni Mlečići, još u devetom veku, na trajno  „pozajmili“ iz starostavne Aleksandrije.

Sam monumentalni hram, arhitektura, njegovi mozaici i ikonopis (replike bronzanih Konstantinopoljskih, takođe „pozajmljenih“ konja obaška), više nego jasno svedoči o jednorodnom korenu hrišćanstva, pa se mislećem živinčetu nameće razmišljanje o tragičnoj podeli na istočno i zapadno poimanje Hristovog nauka. Pred ovim „must see“ su tradicionalni redovi, pre svega ushićenih Kineza koji, zahvaljujući konfekcijskim odelcima modela „kod Kluza“  u najvećem broju izgledaju kao da su u razgledanje Venecije krenuli direktno sa partijskog sastanka, pa strpljenje nije na odmet, baš kao ni u slučaju da čovek koji nije 'tica poželi da se divi panorami Serenisime sa vrha Kampanile, skoro sto metara visokog tornja vizavi bazilike, a na čiji vrh turiste vozi omaleni lift. A strpljenja za stajanje u takvom redu, bejah deficitan...

Sve ono o čemu ste slušali, sve ono o čemu ste čitali o sjaju Venecije, potpuna je istina i još nešto više od toga. Ne znam kako ostali, ali zahvaljujući koviljskom slavuju i somborskom domazetu Laki Kostiću, najveći utisak na reportera “Dnevnika” ostavila je glasovita Santa Maria della Salute, smeštena ušreh i preko Kanala Grande od Sv. Marka, o kojoj je, ko zna zbog čega, novinar celi život razmišljao kao o nekoj malenoj, skrajnutoj crkvici uz čiju pomoć je srpski poeta lakše bolovao bol svog već ostarelog srca. Umesto toga, monumentalni hram kružne osnove, kitnjaste fasade i još impresivnije unutrašnjosti (ah, taj Ticijan!), dodatno naglašene, srećne li koincidencije, lajv koncertom za orgulje i violinu J.S. Baha, u neku ruku je demistifikovao i na ljudsku meru sveo Gedinog kuma i nesuđenog i nikada ostvarenog prosca njegove lepe Lenke Dunđerski, jer teško se oteti, a kamoli zaboraviti toliku lepotu.

Ako je, zahvaljujući jednom od najvećih srpskih lirika, za naše turiste nezaobilazna Santa Maria dela Salute, ostatak umetničkog blaga koje, potpuno uslovno rečeno, kriju preostale a neizbrojne crkve, muzeji i galerije sigurno će bez reči ostaviti one koji nisu zainteresovani isključivo za bezbrojne butike, restorane i klovnovsku vožnju famoznim gondolama po „cijeni-sitnici“ od 80-100 evra.

Kako nemam špurijus za sve naslikano nakon impresionista, galerija moderna Pegi Gugenhajm i aktuelna izložba venecijanskog bijenaliste Jana Fabrea (ljudske i životinjske kosti plus staklo) u Abacia di San Gregorio nisu definitivno bile željena „šoljica čaja“, ali zato jedinstvenu priliku da se ostane udivljen pred platnima Ticijana i Belinija u baziliki Santa Maria Gloriosa dei Frari ili ostalih venecijanskih renesansnih majstora u Muzeju Korer ne treba propustiti ni po cenu da potpuno zanemarite lutanje mrečerijom, uskim trgovačkim ulicama koje vrve pođednako malim buticima i radnjicama, kao i najluksuznijim prodavnicama namenjenim belosvetskom yet setu. To vam omogući i potpuno pomanjkanje bilo kakve gužve, jer su ionako Kinezi i ostali šopingoholičari podnaduli od vožnje autobusom isuviše užurbani da se i umetnosti posvete.

Milić Miljenović