Objavljena četvrta sveska 500. knjige Letopisa Matice srpske

Dvadesetak istaknutih pisaca različitih generacija i poetičkih pogleda odgovaralo je na pitanja o aktuelnom trenutku savremene srpske proze, profilu današnjeg čitaoca, odnosu prema filmskoj umetnosti, političkoj korektnosti i kritičkom potencijalu proze našeg vremena. Akademik Miro Vuksanović smatra da se srpska proza prosula, da nema ni pravila ni pravca, da je galama velika i da se u njoj ne čuju vrednosti, da su vrednosti u manjini, da je postmodernizam stvaran po modelu “piši kako hošeć”, a nakon njegovog raspada (ako je ikad bio celina) nastupio je urnebes pod naslovom “piši kako drugi hoće”. Jeste ovakav pristup pojednostavljen, ali kao piše Vuksanović oseća i zna da je tako. Poetike su se umnožile toliko da ih više i nema. Kritika i kriterijum su prevaziđene pojave. Pisci s književnom rečju nemaju ni ugleda ni uticaja. Aktuelni trenutak Filip David je opisao kao period konfuzije i krize, a Alaksandar Gatalica smatra da ima dve vrste književnosti. Po njemu jedne bi nazvao očajni terapeuti koji pišu iz najdubljih pobuda, ne bi li njima i onima koji čitaju njihove knjige bilo lakše. Takvi romani otvaraju rane, zadaju udarce, neguju estetiku ružnog i nemaju nameru da svoju poetiku pomere ni za milimetar dalje od obesmišljene stvarnosti iz koje je bog odavno proteran. Druge je nazvao uzaludnim transcendentalistima koji pišu sve rapsodičnije knjige, sa sve dubljim i ozbiljnijim filozofskim porukama. Po Draganu Lakićeviću savremenoj srpskoj prozi potreban je novi početak. On nije u okrilju društva niti ostacima institucija. On je u gerili - za radnim stolom i tamo je - moramo verovati - uveliko započeo. Milisav Savić smatra da nikad življa, a nikad mrtvija nije bila književna scena. Književnost će se u samoj sebi ugušiti, ali po njemu toliko pisaca i toliko knjiga znak je ipak da je književnost nekom potrebna, u krajnjem slučaju onima koji pišu. Vule Žurić ukazuje da je najvažnije da čitaoci uopšte postoje, s obzirom na to koliko se nadležni trude da obezvrede svaki stvaralački napor i koliko se u medijima već dugo stvara lažna slika o Srbiji kao zemlji nepismenih divljaka. Književnostg je po mišljenju Jelene Lengold teško ubiti, mada se kulturna politika koju naša država sprovodi i te kako trudi da joj zatre svaki trag, ne ulažući ništa u negovanje kulture, pa ni književnosti.

Temat ovog broja Letopisa posvećen je stogodišnjici Oktobarske revolucije i njenom ođeku u književnosti o čemu pišu Aleksandar Petrov, Predrag Petrović i Boban Đurić. Esej Jovana Delića posvećen je pesmama Đorđa Nešića, a u rubrici Svedočanstvo Predrag Piper piše o ulozi nacionalne akademije u oblikovanju kulturne i jezičke politike.

U ovoj broju Letopisa poeziju objavljuju Anđelko Anušić, Gordana Đilas, Majkl Longl, a prozu Milan Micić i Aleksandar D. Stanković. Poslednje stranice posvećene su kritičkim prikazima novih knjiga.

N. P.