Gudači svetog Đorđa na 49. Bemusu

Tehnički pouzdano, muzikalno fraziraanje, lep i izbalansiran zvuk, bogatstvo dinamičkih nijansi i tumačenja koja su osvetljavala pravi karakter odabranih kompozicija, te u celini uverljivo i angažovano predavanje, bile su karakteristike kompletne festivalske večeri.

U ulozi umetničkog vođe i soliste, ovoga puta je bio violinista Jožef Žiga, nekadašnji student Fakulteta muzičke umetnoti u Beogradu u klasi prof. Fern Rašković, od 1997. zamenik koncertmajstora Državnog orkestra Braunšvajga i umetnik raznostrane međunarodne karijere. Već u antologijskom delu Arkanđela Korelija, Končertu grosu u ge-molu, op 6, br. 8, poznatom pod nazivom „Božićni“, prikazali su homogenu i slivenu, dobro izbrušenu sonornost i mnogo osmišljenih interpretativnih detalja, do kraja dela uverljivi i precizni u smenjivanju plemenitih gudačkih poteza i brzih fugiranih odseka.

Usledile su dve virtuozne, reprezentativne kompozicije violinskog solističkog repertoara, obe iz pera Đuzepa Tartinija, takođe fasciniranog ge - molom, ponuđene u verziji za violinu i gudače, u kojima je vodeću partiju svirao gost iz Nemačke, umetnik plemenitog tona i sigurne tehnike, po kojoj su  čuveni i „Đavolji triler“ i „Napuštena Didona“. I upravo takve osobine, briljantnost izvođenja i prekrasan ton moraju se izraziti u obe sonate, u čijim se sferama prepliću barokna motorika i uzastopno sekvenciranje, s prefinjenom elegancijom rokoko stila, klasicističkom homofonijom i ranoromantičarskom inspiracijom.

Velika koncentracija sveukupnog muzičkog proživljavanja (iako je violinista bio dosta zagledan u partituru ispred sebe), učinili su da kompozicije budu dorečene, a prethodni zajednički rad s orkestrom očigledno doveo do ujedinjene energije. Tako su efektnost i angažovanost, a u drugoj sonati i elegancija i ispevanost, kao i melanholičnost izvođenja, pođednako obuzimali i ansambl i zadovoljnu publiku koja ih je neštedimice aklamirala.

Muzikalnost i usviranost gudača, intenzitet i izražajnost, odlična komunikacija između grupa i međusobno osluškivanje, dostigli su visoki umetnički uzlet u drugom delu večeri, najpre u Trećem brandenburškom koncertu u Ge-duru Johana Sebastijana Baha (s trojicom gudača u svakoj grupi, kontrabasom i čembalom). U granici postavljenih zadataka, Gudači sv. Đorđa ostali su i u Starim pesmama i igrama (trećoj sviti iz 1932, jedinoj pisanoj za gudački ansambl) Otorina Respigija, u kojoj kompozitor transkribuje niz tema autora 16, 17. i 18 veka.

Upravo u spoju serioznosti i vedrine, orkestar je s velikom ekspresijom i tonskim intenzitetom prenosio neprolazni šarm i vrednost tih ostvarenja, dajući efektni završni pečat obeležavanju svoje 25-godišnjice. Smišljenim izborom iz svog repertoara, i bez programskog eksperimentisanja, ali i muziciranjem ispunjenim posebnim emocijama, naznačili su da ulaze u novu etapu rada, u kojoj će nam, sigurni smo, pružiti još mnogo uzbudljivih umetničkih trenutaka.             

Marija Adamov