Kreiranje (nove) povesti na osnovu „pouzdanih” glasina

Prema rečima dr Radivoja Radića, profesora beogradskog Filozofskog fakulteta i jednog od naših najuticajnijih vizantologa, u turbulentnim vremenima kakva su danas obično dolazi do ekspanzije alternativne istorije u raznim oblicima i ona brzo nalazi put do javnosti i, nažalost, zauzima dosta čvrste pozicije.

„Istorija je od svih humanističkih nauka najviše izložena improvizacijama i raznim tumačenjima, ali treba znati da to nije počelo sada, niti devedesetih za vreme ratova, već mnogo ranije. Praktično, kada je počela da se stvara srpska istoriografija, krajem osamnaestog veka, ubrzo su se pojavili i takozvani romantičari, koji istoriju nisu posmatrali kao nauku niti joj pristupali tako, već su istoriju više posmatrali kao neku vrstu propagande i pitanja navodne nacionalne svesti. Dugo je kod nas trajala borba između klasične i romantičarske istoriografije, sve do kraja 19. veka, kada je konačno primat preuzela klasična škola“, ispričao je između ostalog dr Radić o počecima srpske pseudoistorije na predstavljanju svoje nove knjige “Klio se stidi” (“Evoluta”) na palubi broda-restoranu “Cepelin” u Novom Sadu.

Prema njegovim rečima, danas je to mnogo ekstremniji fenomen sa mnogo ekstremnijim teorijama i daleko je ras-

prostranjeniji nego ranije.

„Nagli porast broja ljudi koji se bave pseudoistorijom, ali i onih koju im manje ili više veruju počeo je sa raspadom Jugoslavije i u svim delovima bivše države odmah su nastali takvi pravci, a čini se da je jedini cilj svakog od njih da po svaku cenu dokaže kako je njihov narod stariji od komšijskog. To su navodni istorijski podaci koju su kreirani tako da gode nacionalnoj sujeti i zato u ova vremena poremećenih međunacionalnih odnosa ti pseudoistoričari dobijaju pažnju i prostor“, pojašnjava dr Radivoj Radić.

Nisu samo Srbi najstariji

Prema rečima profesora Radića, pseudoistorije su dosta razvijene u regionu, ali je motiv najčešće isti – dokazati starije poreklo od ostalih naroda. U Bugarskoj je možda i gore nego kod nas kada je u pitanju rasprostranjenost takve “alternativne” istorije, dok recimo kod Grka postoje neki autori koji tvrde da su Egipćani ustvari – Grci!

!Nije lako objasniti taj fenomen, a nije se lako ni boriti protiv tnjega jer to su autori čije se knjige dobro prodaju, takva istorija je prilagođena onome što bi čitaoci voleli da čuju, zasniva se više na mitologiji i poluinformacijama ili potpuno izmišljenim događajima, a ne na istorijskim činjenicama i preoverenim podacima. U tome učestvuju i učeni ljudi, ređe jer zaista veruju u ono što govore ili pišu, a češće iz nekih manje romantičnih razloga,  pa se može reći da tu ima i zanesenjaka i pokvarenjaka“, kaže dr Radić. 

Prema njegovim rečima, jedna od teza pseudoistoričara u Srbiji jeste da su Srbi postojali 19. vekova pre Hrista i to na osnovu gotovo neverovatnog tumačenja natpisa na jednoj tabli.    

„Onda se takva teorija dopunjuje drugom, da su Etrurci takođe bili Srbi, opet na osnovu imena jednog od njihovih lidera i bez ijednog drugog dokaza ili traga. S druge strane, u klasičnoj istoriografiji ima mnogo proverenih podataka koji svaki ponaosob ruši ovakve tvrdnje, ali bez obzira na to, te priče o Srbima kao najstarijem narodu se neverovatno “dobro drže”, pogotovo što ih najčešće povezuju sa današnjim  dnevnopolitičkim okolnostima, pa se dobija dodatna intriga i navodna potvrda tvrdnji o našem “prastarom poreklu”“, kaže dr Radić.        

Radić smatra da se teze o Srbima od kojih su, prema nekim našim pseudoistoričarima, nastali svi ostali narodi, gradi na lingvistici pa se onda sve što se na starim kartama nađe, a da u sebi ima slova u spojci srb u nekim varijantama, odmah povezuje sa Srbima i Srbijom i nudi kao nekakav dokaz. Ako nema takve prilike onda se u “pomoć” pozivaju i druge nauke, a u poslednje vreme je popularna recimo arheogenetika, pa se neki rezultati arheogenetičara proizvoljno tumače kako bi se navodno dokazalo (naj)starije poreklo srpskog naroda. 

Prema njegovim rečima tako upakovane priče, gde se uz potpuno izmišljene podatke kombinuju i drugi navodni izvori iz drugih nauka, vrlo prijemčivo zvuče, međutim ko god bi posegnuo za istorijskim činjenicama vrlo brzo bi video da su te priče neodržive.

„Ali bez obzira na to što pseudoistoriju nije teško opovrgnuti, važno da je se klasična istoriografija bori protiv protiv tog fenomena kako se ne bi još više razvio i primio jer su društvene mreže već prepune mistifikacija, a osim toga pseudoistorija je ušla i u tradicionalne medije, pa u poslednje vreme možemo čitati feljtone u “ozbiljnim” novinama za koje stručnjaci kažu da nemaju mnogo veze sa istinom“, kaže Radić.

„Nauka ne sme da ćuti i da prepušta prostor fenomenu paranauke.“

Tekst i foto: Niko Perković