Ninine mustre: Dopuštanje

Od onih sam tipova što ne vole da traže. Nekako mi je uvek neprijatno. Jedno od objašnjenja je da ne cenim sebe dovoljno, pa mi je zato teško da tražim nešto za sebe. Možda. Pokazalo se mnogo puta da iako mislim o sebi jedno, u podsvesti se kriju sasvim drugačiji stavovi koji izviruju s ove strane stvarnosti u trenucima kada ih najmanje očekujem. Izlete u nekim stresnim stanjima, u životnim neprilikama i nezgodama i često ih učine ih još nezgodnijim. Tada iskrsnu slabosti za koje nisam ni svesna da ih imam. Koliko god se nepravedno činilo, sada shvatam da jedino u nekim vanrednim situacijama imam priliku da sebe bolje upoznam, da uvidim kako reagujem i da se zapitam zašto tako reagujem. Onda mogu i da se pozabavim time da potražim uzroke zašto tako reagujem i da u svom ponašanju nešto promenim. U sledećoj sličnoj situaciji primećujem da drugačije reagujem i to me silno obraduje. Imam osećaj da napredujem. Naučila sam da budem zahvalna i na nezgodnim situacijama. One podstiču na razvoj. Kako sam napredovala kroz život, činilo mi se da jačam sve više i radovala sam se unapred što će najzad verovatno svanuti i taj dan kad ću moći za sebe da tražim ono što smatram da mi pripada. Ali, što sam više sebe upoznavala, što sam bila sigurnija u sebe i svoje mogućnosti, kvalitete i zasluge, sve sam više shvatala da ono što mi je potrebno u životu, ni ne treba da tražim. Dovoljno je da svesno i jasno odlučim šta je to što želim i da onda dopustim da mi se to dogodi. Ne, ne događa se svaki put ono što sam zamislila, ali sam naučila da se ne ljutim na život zato što mi ne ispunjava sve želje. Posle nekog vremena postalo mi je jasno da se dogodi baš ono što je za mene u tom trenutku najbolje. I to ne samo za mene. Uvek je tu uključeno više ljudi, isprepletane su razne situacije, i pokaže se da je iz nekog razloga nešto bilo dobro baš tako kako se desilo. Važno je da napomenem, da bez obzira na to što prepuštam životu da mi daruje ono što mi je potrebno, ipak sam ja taj odlučujući faktor za sve što mi se događa. Preuzela sam odgovornost nad svojim mislima i barem nekoliko puta na dan, setim se da se zapitam o čemu razmišljam, kako dišem i kako se osećam i da li sam zahvalna na trenutku u kojem sam. Ovo sa disanjem se ispostavilo kao najvažniji podsetnik. Udesila sam da me telefon podseća na to na svakih par sati. Tako sada u gomili nesvesnih misli koje mi se neprestano vrzmaju u glavi imam i pokoju svesnu, onu što sa namerom bira kako želim da se osećam te se u skladu sa tim i ponašam. Zato sada kada sam dovoljno snažna da mogu, ja retko kad nešto tražim, a dobijam sve više i više. Samo se usredsredim na ono što želim, preduzmem korake koje osećam da je potrebno da preduzmem, to su u glavnom oni koji me čine srećnom, radujem se pozitivnom ishodu za sebe, ali i za sve oko sebe, i dopuštam da mi se stvari dese. Prepuštam se. Predajem se životu. I dolaze razni trenuci: u onim lepim uživam, a u onim manje lepim plivam najbolje što znam, i učim kako da i u takvima, sledeći put uživam.

Nina Martinović Armbruster