Dudi Ivkoviću arhitekta Milan Pališaški zidao i golubarnike

Međutim, ta urbanistička monotonija nije nimalo smetala nedavno preminulom velikom arhitekti Milanom Pališaškom. Rođen je 1927. u poznatoj i dobrostojećoj familiji u Bačkoj Palanci, gde završava osnovnu školu, da bi ga roditelji potom upisali u renomiranu novosadsku Državnu mušku realnu gimnaziju „Kralj Aleksandar I” (današnja „Zmaj Jovina”). Ona je, kada je završio treći razred, sumornog proleća 1941. preimenovana u Mađarsku kraljevsku, ali su predavanja i dalje bila srpskom jeziku, što je jedinstven primer „tolerancije” hortijevske vlasti u Vojvodini. Jedva je imao 17 godina kada je dobrovoljno otišao u partizane i dospeo na Sremski front, stratište gde su protiv iskusnih soldata Vermahta slati i stradali mnogi golobradi mladići, mobilisani uglavnom po Šumadiji i Beogradu. Tamo je pušku nosio i njegov kasniji kolega i nerazdvojni prijatelj Bogdan Bogdanović.

Nakon oslobođenja, po ubrzanom tempu, okončao je sedmi i osmi razred, a potom, 1953. studije arhitekture. (Završio ju je i njegov brat, ali nije imao ambicije da napušta rodni kraj). Jedva da je uramio svoju diplomu, a s dvojicom kolega je osvojio prvo i treće mesto za idejno rešenje Trga Republike u prestonici FNRJ. Zatim sam na javnom, a anonimom konkursu za Jugoslovenski paviljon u Stokholmu. Retkost je, teško ponovljiva, da nekom, kao Pališaškom 1960. pripadnu sve četiri prve nagrade za idejna rešenja državne prezentacije po sajmovima u Izmiru, Frankfurtu, Stokholmu i Tunisu. I mnogo kasnije je dobro „pakovao” Jugoslaviju za svetske izložbe u Tokiju, Vankuveru i Sevilji.

Tokom decenija nema doslovno nijedne iole značajne strukovne nagrade koja ga je zaobišla, međutim, priznaje da je 1963. za njega ključna godina jer se tada definitivno kretivno profilisao i razvio, živeći u Njujorku (naravno, sa suprugom), kao stipendista Fordove fondacije.

Nikad se nije pozivao na svoje ratne zasluge, već je bio vrlo ponosan na to što je poslove uglavnom dobijao na anonimnim konkursima. Mada je projektovao dvadesetak reprezentativnih stambenih i poslovnih objekata u rezidencijalnom centru Beograda, ipak je bio posebno cenjen kao enterijerista. U sve cehovske antologije su uvršćeni primeri kako je adaptirao ili opremio Andrićev muzej, Etnografski i Muzej primenjene umetnosti, stari i novi segment Narodnog pozorišta, te 30 spratova sedišta nekadašnjeg spoljnotrgovinskog giganta „Geneksa”. Smeškao se što je podzemna stanica „Vukov spomenik”, koju je on opremio, upamćena po velikoj sprdnji – nakon što ju je Milošević pompezno otvorio, režimski mediji su je proglasili početkom beogradskog metroa.

Retko je pominjao surevnjivosti pojedinih akademskih koterija, zbog kojih nije pozvan da predaje na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, već dugo bio profesor Fakulteta primenjenih umetnosti. Studenti ga pamte kao strogog, ali izuzetno inspirativnog pedagoga, renesansno širokog znanja i interesovanja. 

Mada već etabliran, ne samo u Beogradu, a priznat i u svetskim esnafskim krugovima, stigao je da se oduži i svojim Palančanima, da ga ne mogu zaboraviti. Goste sa strane smeštaju u hotel „Turist”, iz grada odlaze i vraćaju se s autobuske stanice, dok je šetnja kraj Dunava nemoguća bez pogleda na spomenik „Obelisk na nasipu”, simbol borbe protiv poplave biblijskih razmera 1965. koji je, takođe, on projektovao.

Vajkao se da mu je, mada nije voleo, prečesto zapadalo da radi rekonstrukcije pojedinih objekata.

„Velika je to, neopisiva robija“, govorio je Palikaški.

„Kao da treba dovršiti roman koji je neko započeo pa se morate držati njegove fabule i zamišljenih likova. Nešto kao plovidba po velikim talasima, a u uskom kanalu.“

Poput svojih stalnih inspiracija, pionira moderne arhitekture, Le Korbizjea, Valtera Gropijusa ili Frenka Lojda Rajta, smatrao je da se arhitektura ne svodi samo na fasadu i zidove već na kompletan ambijent, prijatan da se u njemu živi ili radi, pa je dizajnirao i nameštaj, detaljno estetski usavršen.

Šaleći se na račun svoje vremešnosti, citirao je Nikolu Dobrovića, jednog od najznačajnijih bardova jugoslovenskog neimarstva minulog veka: „Da biste bili dobar arhitekta, morate dugo da živite”.

„Srećom, imao sam dovoljno vremena da uradim i neke, čini mi se, pristojno dobre stvari da „zamažem” prethodne brljotine, naročito iz nadobudne mladosti, i da ih ljudi brže zaborave“, pričao je svom kafanskom društvu, koje se seća da je bio gospodin-boem starinskog kova.

Antitalentima ni kompjuter ne pomaže

Za sebe je često znao reći da je čovek koji je nepopravljivo „zaostao” u 20. veku.

„Osim osnovne profesije, bavio sam se u životu zaista svim i svačim. Od slikanja akvarela i gotovo svih vidova dizajna do sviranja yeza na harmonici. Dakle, mora se rukom. Međutim, nastupila era kompjutera, pa mi se čini da današnji mladi više ne umeju da olovkom nacrtaju ni Čiča Glišu. Ubeđeni su u to da i najnakaradniju ideju može popraviti softver. E, takav genijalan program nikada neće biti napravljen, pa ni da ga Da Vinči izmišlja!“, naglasio bi Palikaški.

Kad je pre četiri godine, povodom šest decenija rada, štampana monografija posvećena svestranom stvaralaštvu Pališaškog, bilo je potrebno više od 300 strana samo da se pobroje i bar ovlaš analiziraju (do tada) 142 dela. Inače, njegov opus već je bio tema i magistarskih studija.

Jedan od poslednjih poslova koji je prihvatio bio je da okući svoga prijatelja Dušana Dudu Ivkovića. Nije bilo jednostavn, jer je u kompleks prostrane vile trebalo da uklopi i 200 kvadrata dva golubarnika. Jer, svaki klub koji je angažovao nedavno penzionisanog legendarnog košarkaškog trenera, znao da će u ugovoru stajati klauzula da mu uz dom obezbedi odgovarajući prostor za njegove visokoletače.

Miloš Sudžum

Miško Lazović