Jedna naša (ne)moguća budućnost

Broj valjanih dela ovakvog usmerenja nije prevelik, a mnoga ne dosežu dalje od para dopadljivih dosetki ili, u boljim slučajevima, ne uspevaju da održe početne kvalitete – setimo se neujednačenosti romana iz serijala „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa, onog o „Pacovu od nerđajućeg čelika“ Harija Harisona ili Pračetovog „Disksveta“. Ni na domaćem terenu situacija sa humorističkim žanrovskim sadržajima nije mnogo bolja i prvenstveno se iscrpljuje u retkim kraćim proznim formama. Otuda je Anđelkovićev napor hvale vredan, već zbog hrabrosti da se zađe u ovakav diskurs. „Labudoliki paunovi...“ u svakom su slučaju najavili nesvakidašnju pojavu na žanrovskoj sceni.

„Balada meda i krvi“ je, u tom kontekstu, potvrda da autor nije odustao od svojih namera, da se nije priklonio (na prvi pogled) „ozbiljinim“ temama odnosno da nije otišao iz žanrovske fantastike. „Balada...“ je svojevrsno proširenje sveta opisanog u „Labudolikim paunovima“: godina je opet 2168. a opšte mesto dešavanja - prostori koje danas zovemo svojima, mada je radnja iz velegrada premeštena u provinciju. I generalne (ne)prilike su iste: kisele kiše su opustošile sav živi svet, a stanovništvo se sakrilo u gradove/naselja pod kišobranima i tamo praktikuje svakodnevno postojanje temeljeći ga na nasleđu koje mi, u našim haotičnim vremenima, ostavljamo potonjim generacijama. Besomučna samomitomanija udružena sa grandomanskim kompleksom (nedokazive) superiornosti, vulgarizacija svih institucija države ali i onih sa dužim trajanjem, kakva je crkva i pravoslavno hrišćanstvo, ispraznost življenja svedenog na dostizanje hedonističko-potrošačkog raja elementi su grotesknih zapleta koji izmamljuju osmehe na licima čitalaca - mada su ti osmesi vrlo kiseli što, pak, služi na čast piščevoj domišljatosti.

Elem, posle naslova koji svakako asocira na popularnu „Pesmu leda i vatre“, započinje avantura bračnog para, Dušanu i Aldi Majer, koji sa svoje dvoje dece, blizancima Višnjom i Kiršeom, odlučuje da poseti egzotičnu provinciju Balkanskog poluotpada; u kombiju koji bi trebao da ih štiti od retkih ali i dalje opasnih kiša oni se upućiju u seoce Argentopolis. Usput će, usred iznenadnog pljuska, naleteti na begunca i njegove bizarne progonitelje a pomoć će potražiti u Čiča Lisunovoj rationici „Kod profitera“ gde se posetioci (sve starci jer dece više nema) klade na rezultate ratova širom Univerzuma, a vremešnoj striptizeti plaćaju da se ne svlači. I dok vlasnik sprovodi obred tatu-folk medicine nad unesrećenim naučnikom Bladcelzusom - blizanci nestaju. Prisutni se samoorganizuju i kreću u poteru najpre kod dežurnog krivca – lokalne veštice. Potraga će ih odatle voditi kroz podzemne tunele, trgove i crkve do lokalnog sveštenika i njegovog frustiranog zvonara te, konačno, do mračne svetkovine žrtvovanja u ime pobede dobra. Otac će spasiti ćerku ali cena njegove sebične ljubavi i prekidanja obreda je navala hordi zombija koji će pobediti i sve pobiti!

Osnovna priča prekidana je doživljajima-epizodama iz ranijeg života bračnog para Majer ali i brojnim fusnotama koje objašnjavaju neke egzotične pojmove ali i širi istorijski okvir priče čiji koreni su u našoj savremenosti koja se kroz vreme izvitoperila i izokrenula (i metastazirala) u nešto što, možda, niko nije želeo ali je svakako mogao da nasluti i predvidi. Stoga čitaoce ne čude pojave kanonizovanih časnih starleta (sponzoruša), pasa rata koji pate od međunarodnog teranja, članova „Nolovog kluba obožavalaca“, poštovalaca kulta Svetog Arkana i epske narodne pesme „Smrt majke Ražnatovića“ uz koje ravnopravno postoje raspevani kaktusi tenori koji prelaze u narodnjačke vode, ludi naučnici i kladioničari, veštice i, kao konačna sudbina sveta, zombiji.

Satirični tonovi (nastali dovođenjem do apsurda nekih od trendova kojima smo savremenici) mešaju se sa bezbrižnim humorom i parodiranjem popularne kulture, pompezna imena sa veselim kovanicama starog i novog, domaćeg i stranog (opanajke, bogobdanište, kalaUSB, šopingtrovanje...) uz parole ili naslove („Vera svakome, basplatan Bog nikome!“, „Silazak kuge među neverne Tome“...) dok se apsurdne situacije preobraćaju iz komedije zabune u komediju apsurda tvoreći delo koje uspeva da, bez većih kolebanja, održi početne tenzije. Rečju, „Balada meda i krvi“ je zabavno i intrigantno štivo „bez dlake na jeziku“ koje definitivno ne servira poželjne, podobne, a lažne iluzije.

Ilija Bakić