Iza izloga: Šoping histerija u S formatu
Sve sam bliže tome da je u šopingu baš kao i u životu – vazda napeto i haotično. U prevodu – iz jedne krize ulećemo u drugu, otvaraju se nova krizna žarišta i mi već poludeli, ali konačnog rešenja ni na vidiku.
Taman platiš struju, kad evo ga „plavi“ račun. Izmiriš režije, kad ono u sandučetu računi za telefon, kablovsku, internet... I za kraj, naravno, porez.
Slično je i sa šopingom; tek što smo skockali sve željene letnje kombinacije, ponešto pronašli i super povoljno (odnosno, bolje nego što smo se nadali) na rasprodaji, kad eto ti jesen.
Nova sezona, nove boje i nove kolekcije. Dakle, šta? Opet je, zna to i ovdašnja prosečna kupoholičarka, vreme da se troše novci.
Sasvim je logično i za očekivati da se žena u svom tom balansiranju – struja ili torba; sandale ili režije; haljina ili kablovska – malo (neke bogami i malo više) pogubi.
Histerija kreće kada žena shvati da, uprkos krcatom garderoberu, nema šta da obuče.
Jer: kroj haljine je dobar, ali je boja pogrešna; dužina suknje je taman, ali kroj... užas!
Pantalone su, naravno, u odgovarajućoj „trendi“ boji, ali ne naglašavaju (kako nalaže ovosezonski planetarno usvojen pravilnik za super kul oblačenje) struk.
E sad, možda će neko i pomisliti da bi malo više para rešilo ili bar u većoj meri umanjilo histeriju, ali nije tu kraj problema.
Ostatak priče skriven je upravo iza tog famoznog „treba“, koje se iz sezone u sezonu i otkako se kupuje „emotivno“, a ne u odnosu na realne potrebe pojačava i uvećava.
Kratko i jasno, kod kupovine „u skladu sa raspoloženjem“ treba sve i nikad nije dosta.
Senzibilisanoj na te fine valere (ne)bitnosti, šta vredi nekoj dami što na ličnom „lageru“ ima uskladišteno solidnih i udobnih cipela za bar tri naredne sezone, kad je ona baš u žutom „raspoloženju“.
A žutih cipela, treba li uopšte reći, ima na sve strane osim u njenom cipelarniku.
I eto onda nervoze na sve strane, pa čak i u šopingu koji bi kao trebalo da bude nešto kao relaks za dušu i telo nakon brojnih obaveza i raznih „moranja“.
Kupovina bi trebalo da se ne mora, ali ne – nisu nas tako naučili. „Nabaždarene“ na ta silna i nepregledna „must-haves“, žene – zdrave, prave i obučene sasvim pristojno – svakodnevno prolaze kroz omanji pakao.
I nije tu kraj mukama prosečne srpske šopingholičarke. A ne, suviše bi to za njih bilo jednostavno.
Naime, osim što „mora“ sve da se kupi, pa i ono što im baš i ne treba (bar ne tokom narednih pola decenije), pod moranje je i da sve to bude u odgovarajućoj, čitaj S (small) veličini.
O da, ni da ga je Svetska zdravstvena organizacija preporučila, dame se ne bi tako grčevito borile za oznaku S na svojim haljinama, majicama, pantalonama...
I nema veze što bi možda komad odeće sa oznakom M, nedajbože L, bolje stajao...
To jednostavno nije opcija ni za pogledati, a kamoli probati ili daleko bilo kupiti.
Razmišljam kako bi tek reagovale da znaju da je u razvijenom i sitom svetu odavno uvedena praksa da se baš zbog takvih, na male brojke pojačano osetljivih, svako malo koriguju obimi koji stoje iza slovima označenih veličina, odnosno, da i S svako malo „poraste“.
Nisam pametna, možda je ipak bolje da im ne stajem na muku i ovu skupoću...
Jasna Budimirović