Olujno leto otvorilo i zatvorilo (prvi dan) Ciriškog teatarskog spektakla
Miran dan na Ciriškom jezeru u Švajcarskoj. Sunce, kupanjac. Svuda unaokolo toponima zvanog Landivize - scene, zatvorene i otvorene. Ciriški teatar spektakl samo što nije počeo. „Nord”, „Zud”, „Zeebine”... Jednostavna imena za jednostavne, ali lepe i funkcionalne građevine posvećene 38. izdanju najpoznatijeg švajcarskog pozorišnog festivala koji ćetrajati do 3. septembra.
Dolazi oluja. Vetar će biti preko 100 kilometara na sat. Izgleda da će morati da evakuišu Landivize, a to znači da neće biti predstava
Na travnjacima i prolazima uz jezero koje zaista podseća na more, čak i nekarakteristično toplom temperaturom za švajcarske standarde, već gomile uličnih izvođača sa novocirkuskim tačkama, roditelji i deca uživaju, ali ono pravo tek sledi. Svi očekuju Ven Hui i njen Living dens studio, koreografkinju i plesnu trupu iz Kine. Azijske zemlje su u poslednje vreme i u umetničkom smislu u fokusu na Starom Kontinentu, prilično zasićenom i u stagnaciji usled svoje zapadnjačke samozadovoljnosti.
Ven Hui je prva Kineskinja koja je ikad nastupila na Ciriškom teatarskom spektaklu (2004). Sada se vratila da prikaže svoj scenski „esej” o odnosu tela i sećanja, potkrepljen dokumentarnim video materijalom koji oko žive izvedbe ocrtava propagandu iz vremena Kineske kulturne revolucije (1966-1976), scene iz baleta „Crveni odred žena”.
Sklonište u Crvenoj fabrici
Dok sa festivala od oluje bežimo u obližnje „sklonište” zvano „Rote fabrik”, domaćini sa gostom-reporterom iz Novog Sada raspravljaju o klimatskim promenama, jer se na Ciriškom jezeru nikad ništa slično nije desilo, saznajem da nas je nevreme odvelo na kultno mesto švajcarske (alternativne) kulture. Nekada industrijski kompleks, nešto kao Kineska četvrt u Novom Sadu, postao je omiljeno mesto okupljanja umetnika, aktivista i običnih ljudi, željnih normalne, opuštene atmosfere, mimo gradske vreve, šoping strada i ubrzanog života „zlatnog grada”, kako u šali nazivaju neke novokomponovane delove Ciriha. Priče su, pa i ljudi, svuda isti...
Do kraja dana čuće se i ime Kornela Mundruca, sve slavnijeg filmskog i pozorišnog autora iz Mađarske, koji je nedavno na Palićkom festivalu evropskog filma prikazao svoj novi film „Jupiterov mesec”. Na festivalu u Cirihu, na programu je bila njegova predstava „Imitacija života”.
Ali, član žirija, Mohamad Abasi iz Teherana, spomenuće kod nas još poznatije ime Saše Asentića, međunarodno priznatog umetnika i društvenog aktiviste iz Novog Sada. Asentić je bio predmet razgovora o radionici koju je vodio, radionici na kojoj je Abasi kreirao umetnički manifest nazvan „Uputstva za pranje mozga”. U njemu, radi se o načelima putem kojih bi umetnik mogao ostati nezavisan od manipulacije u tokovima novca, politike i medija. Jedan od uslova je i da ostane anoniman...
- Program festivala je sastavljen od različitih žanrovskih formi. Savremeno pozorište, novi cirkus, porodične predstave i, naravno, predstave koje pokreću politička i socijalna pitanja, što je uvek jako važan segment pozorišnog života - priča Sandro Lunin, čija se karijera kretala od posla učitelja, preko scenskog tehničara, do asistenta reditelja i sada, odnosno poslednjih deset godina, umetničkog direktora Ciriškog teatarskog spektakla.
- Znate li Selmu Spahić? - upitao je Lunin, čim je čuo odakle mu gost dolazi. Na odgovor da je nedavno imala premijeru po delima Vislave Šimborske u Subotici, setio se i Bitefa, koji će ove godine biti takođe spektakl. U tom trenutku, zvoni mu telefon, a izraz lica dramatično menja. Nakon nekoliko rečenica na čuvenom i za neupućene teško razumljivom svis-dojč jeziku, jasno je da nešto nije u redu.
- Dolazi oluja. Vetar će biti preko 100 kilometara na sat. Izgleda da ćemo morati da evakuišemo Landivize - zabrinut je Lunin. Objašnjava da odluku donosi osoblje zaduženo za procenu rizka i sigurnost. A to znači da neće biti predstava. Dok žali za onim što će možda da propusti, potpisnik ovih redova je uspeo tipičnim balkanskim crnim humorom čak i da oraspoloži ekipu koja se skuplja oko Lunina, da za jednog izveštača nema boljih vesti od loših vesti.
Situacija postaje sve ozbiljnija. Vetar dolazi, a za njim i grmljavina. Ljudi u fluorescentnim prslucima ispraćaju ljude sa plaže i zavesa (od oblaka) se spušta na predstavu koju će gledati tek sutra. Sreća pa svaki umetnik ima od tri do pet termina da prikaže svoje delo. Ja nemam, ove godine to je bilo to.
Igor Burić