U Bočaru udaraju po kralju i žandaru svakog petka od šest po podne

Kako i ne bi kad se njihovo naselje, koliko se zna, prvi put napismeno pominje još 1211. godine, Pravoslavna crkva postoji još od 1814, dok će Rimokatolička 180. rođendan obeležiti iduće godine. Sokolsko društvo je formirano 1921, fudbalska lopta počela je da skakuće po lokalnim ledinama 1924, a sadašnji područni ligaš „Jedinstvo“ je pre dve godine obeležilo sedam decenija igranja pod tim imenom. Pride, teško je naći i u aristokratskim krajevima Evrope selo u kojem su izgrađena dva dvorca. Sve patinirano i dovoljno da se ima čime pohvaliti i povelika varoš, kao i jednom neobičnom, pristojno dugom tradicijom.

– Družimo se tačno 23 godine i već se pripremamo za „srebrnu svadbu“ zbog četvrt veka zajedništva. Pa toliko ni mnogi brakovi ne potraju! A naša družina se od 1. novembra do 31. marta, uvek petkom, okuplja i igramo karte, tačnije remi. Počnemo u šest posle podne, okrenemo šest krugova, pa zna to da po traje i iza ponoći – veli najstariji član družine Milan Popović (70), koji je u mladosti sasvim dobro igrao fudbal pa mu je od toga doba ostao i nadimak Osim. Sigurno ne bez razloga!

Kao pravi domaćini, pažljivo su odbrali period i termin svojih sesija: zimi nema posla na njivama, a petak je izabran zbog onih koji su zaposleni i subota im je slobodan dan.

– Okupljamo se uvek u drugoj kući, tako da svako u sezoni bude po nekoliko puta domaćin. Na kartanju smo samo mi, odrasli muškarci, ali, pošto smo porodični ljudi, ne zaboravljamo ni ostale članove. Pre nego što se sedne za astal, svako ubaci u „pikslu“, kako se dogovorimo, po 100-200 dinara i taj fond se iz nedelje u nedelju uvećava. Na kraju sezone sakupi se dvadesetak hiljada, koje utrošimo na dva porodična druženja. Prvo je Prvomajski uranak, a drugo Dan sela. Za prvo imamo brojne destinacije. Najčešće smo na obali Tise, kod padejske Čarde ili u priobalju Kanala DTD kraj Kikinde, a na Iđoškoj umci... Uvek negde van našeg atara. Ali za Dan sela smo u našim sokacima i u dobrom raspoloženju – objašnjava jedan od utemeljivača tradicije Zoltan Dobroka.

Objasniše i zašto su, mada ih nema baš mnogo, pripremili čitavo brdo pljeskavica.

– Naučili smo da ne štedimo na iću i piću za porodične skupove. Ranije nas je bilo četrdesetak jer su s nama, osim supruga, bila i deca, koja su odrastala i odlazili svojim putem pa se društvo se osipalo. Pristigli su unuci, ali navraćaju i deca da probaju šta smo zgotovili pa moramo imati rezervu. Ovoga puta su na meniju pljesakavice, ali znamo da ugrejemo tanjiraču i u njoj pečemo krmenadle, piletinu, ribu ili okrenemo ražanj, a na njemu jagnje, jare, prase... – dodaje Mile Micko Drobac.  

Okupljanje za Dan sela, povodom crkvene slave Sabor Svetog arhangela Gavrila, uvek je na mestu gde se održava kulinarsko nadmetanje u pripremanju riblje čorbe, ali oni se ne takmiče. Dolaze da se druže o svom trošku, ali u svemu poštuju pravila organizatora. Prvi „vitezovi kartaškog stola“ bili su Zoltan Dobroka, Drago Drobac, Dušan Štrbac, te Boško Škrbić, koga je, nažalost, prerana smrt odvojila od drugara. Njima su se ubrzo pridružili Dušan Adamović, Mile Drobac, Milorad Jelača i Milan Popović i tako, evo, više od dve decenije.

Neki se sada kaju što nisu od prvog dana počeli da vode evidenciju o tome ko pobeđuje, a ko gubi, ali dosta toga su i upamtili. Istina, posle izvesnog vremena, pogotovo kad druženje odmakne, svako ima svoju verziju da je bilo baš tako. Nikako drugačije.

V. Jankov