Točak istorije oslabio nekada jaku srpsku zajednicu u Baji

Zvanična statistika kaže da je srpska manjina u Baji spala na manje od pola procenta, ali u sedištu istoimenog okruga u Županiji Bač-Kiškun, gde je nekada Srba bilo znatno više, uže gradsko jezgro krasi pravoslavni hram Prenosa moštiju svetog oca Nikolaja, u čijoj neposrednoj blizini je i zdanje Srpske manjinske samouprave.

Baja je iznedrila više znamenitih Srba, pre svega delatnika u kulturi. U ovoj varoši je rođen rodonačelnik srpskog pozorišta Joakim Vujić (1772-1847). Jovan Pačić (1771-1849) prvi je južnoslovenski pesnik koji je počeo da prevodi Getea.

Kao umirovljeni konjički kapetan Pačić je živeo u Novom Sadu dugo godina, pa se preselio u Đur i na posletku u Budim. Umro je u čuvenoj gostionici “Kod zlatnog jelena”, koju je u Tabanu držao Sima Ignjatović, stric Jakova Ignjatovića, gde je neko vreme stanovao zajedno sa Simom Milutinovićem i Milovanom Vidakovićem. Mladen Leskovac je u “Antologiju starije srpske poezije” (Beograd, 1953) uvrstio sedam Pačićevih pesama.

Iz Baje je rodom i Bogoboj Atanacković (1826-1858), književnik i advokat koji je prava izučavao u Pešti i Beču gde je upoznao Vuka Karayića i Đuru Daničića, postavši pristalica njihovih ideja, a po završetku studija dolazi u Novi Sad i do smrti radi kao beležnik i advokat.

Iz plejade znamenitih Srba iz Baje je i Lukijan Bogdanović (1867-1913), koji je bio arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1908. do 1913. Isticao se kao dobrotvor velikim godišnjim prilozima Srpskom privrednom društvu “Privrednik” i bio jedan od osnivača Patronata “Privrednikovih” dobrotvora. Srpski slikar, portretist i ikonograf Pavle Đurković (1772-1830) istakao se u ikonografisanju manastira i po port-retima velikog broja poznatih ličnosti u srpskoj istoriji. Oslikao je ikonostase crkava u Vršcu i Beloj Crkvi. Putovao je po većim varošima i mestima i portretisao imućne i poznate, pa je tako 1816. u Šišatovcu portretisao Vuka Karayića i Lukijana Mušickog, u Sremskim Karlovcima je 1820. slikao mitropolita Stefana Stratimirovića, a kada je četiri godine kasnije prešao u Srbiju pozirali su mu knez Miloš Obrenović i kneginja Ljubica.

Vrtlog istorijskih zbivanja oslabio je srpsku zajednicu na tlu Mađarske, pa i u Baji. Život srpske zajednice bi verovatno bio drugačiji, da posle Prvog svetskog rata nije bilo povrataka u maticu, ili da se kojim slučajem točak istorije drugačije okrenuo kada je na kratko na ovom prostoru proglašena Srpsko-mađarska republika Baranja-Baja.

Naime, 1. decembra 1918. godine je proglašeno prisajedinjenje ovog regiona Kraljevini SHS, a kada je mirovna konferencija u Parizu severne delove Bačke i Baranje dodelila Hortijevskoj Mađarskoj, 14.avgusta 1921. godine je na demonstracijama u Pečuju proglašeno osnivanje pomenute republike, a slikar Petar Dobrović postao predsednik Izvršnog komiteta te republike, koja nije dobila međunarodnu podršku i priznanje, pa je potrajala svega nedelju dana do 21.avgusta.

Naišli smo na zaključana vrata crkvene porte i ulazne kapije Srpske manjinske samouprave, ali zahvaljujući ljubaznim komšijama Mađarima, brzo smo u ulici koja direktno izlazi na pravoslavni hram pronašli dom predsednika Srpske manjinske samouprave Miloša Apića (76).

- U Baji je oko 300 pravoslavnih duša, a u celoj Mađarskoj je oko 10.000 Srba – svedoči Miloš Apić. – Bilo je perioda u Titovo vreme, kada ovde nije bilo poželjno nositi srpsko ime, asimilacija je učinila svoje. Ja se svog srpskog imena nikada nisam odrekao, jer bi tada verovatno bio Arvai Mikloš.

Apićeva supruga je Švabica Irma, rodom iz Sombora, koja je u Baju došla 1947. godine, kada je imala 12 godina.

- Mama i ja smo došli ovamo i tu ostale. Našla sam sa Milošem, udala se pre 54 godine. Život je dobar i volim ovaj grad. Nikada iz Baje nismo hteli da odemo. Školovala sam se ovde, posle u Sombathelju, pa u Budimpešti i uvek sam se vraćala natrah u Baju. Radila sam u ugostiteljstvu. Može se u Baji danas mirno, lepo i dobro živeti, bilo da si Mađar, Srbin, Švaba ili druge nacije, niko nikoga ne dira – uverava nas Irma Apić.

Miloš Apić priča da je čitav svoj život posvetio sportu, igrao vaterpolo, košarku i rukomet, bio je i šampion u plivanju, a dugo godina je bio predsednik i direktor sportskog kluba BŠK u Baji. Otuda i dom Apićevih od samog ulaza, pa do gotovo svakog kutka predstavlja riznicu sportskih trofeja, zastavica sportskih klubova, diploma, zahvalnica i plaketa iz Mađarske, Srbije, s prostora bivše Jugoslavije.

- Otac mi je bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve, ovde u Baji, Santovu i u Mohaču – saznali smo u kratkom razgovoru sa gospodinom Milošem Apićem, prekinuvši ga u popodnevnom odmoru. – U našem pravoslavnom hramu u Baji sada službu drži sveštenik Jovan Bibić iz Santova, svake poslednje nedelje u mesecu je liturgija. Najviše nas se okupi za hramovnu slavu u maju o letnjem Svetom Nikoli.

Poznato je da je otac našeg sagovornika Miloš Apić (1914-1941), rodom iz Pomaza, gde je završio srpsku veroispovednu školu, potom maturirao u budimpeštanskoj gimnaziji “Arpad” i 1936. završio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, posle venčanja sa Zorkom Tadić iz Baje rukopoložen je za administratora parohija u Sečuju i Šumberku, a zatim bio  paroh u Santovu i administrator u Baji. Paroha Apića su zverski mučili i streljali Hortijevci 12. aprila 1941. godine. Egzekutori njegovog pogubljenja su osuđeni u Mađarskoj kao ratni zloćinci, ali je zločinačko pogubljenje sveštenika Apića dugo bila tabu tema, posebno polovinom prošlog veka zbog pogoršanih odnosa Mađarske i Jugoslavije. Trebalo je da prođe sedam decenija da se zločinački sveštenik rehabilituje, a njegovi posmrtni ostaci iz Mohača prebace u pravoslavni hram u Baji.

Tekst i foto: Milorad Mitrović