Devedesetogodišnji oldtajmer „vilis” i dalje jezdi putevima

Dvadeset treći po redu skup održaće se od 25. do 27. avgusta, kada se očekuju gosti iz Mađarske, Češke, Austrije, Nemačke, Bosne, Hrvatske, Rumunije, Makedonije... Carinici im, kako saznajemo, ne prave problema, naprotiv – svuda su rado viđeni, pa „padne” i koja fotografija.

Osim što će učestvovati u reliju od Novog Sada do Vrdnika i ispitu spretnosti ispred „Big” šoping centra, uživaće u turističkoj ponudi našeg grada i okoline.

– To je, u stvari, više reli tačnosti nego brzinska vožnja – objašnjava jedan od osnivača kluba i nekadašnji predsednik Branko Bogdanović. – Učesnik dobije itinerer po kojem vozi, a cilj je da se u tačno vreme stigne na kontrolne propusne stanice, na kojima se vozači testiraju odgovarajući na neka pitanja u vezi s oldtajmerima i turizmom. Obično se destinacije menjaju. Ove godine ćemo ići u Vrdnik. Ispit spretnosti je ranije bio u centru grada, zatim ispred Spensa, a sada je na parkingu „Big” centra, koji nam je sponzor.

Svi učesnici dobiju neku nagradu, a kategorije su različite. Nagrađuje se vlasnik najstarijeg vozila, reli veteran, oni koji su naujspešnije položili ispit spretnosti, a dodeljuje se i  utešna nagrada za peh-majstora, kojem se vozilo usput pokvarilo. Možda je najteže nagraditi očuvanost oldtajmera jer bude desetak vozila između kojih je prava muka odabrati najbolje.

Kako kaže naš sagovornik, budući da kod nas nije postojala kultura čuvanja starih vozila, sedamdesetih godina su mnoga napuštena, i te kako vredna, završila na otpadu. Trenutno trideset odsto voznog parka u Srbiji čine automobili stariji od 30 godina, koji su po pravilima svetske organizacije FIVA već u rangu oldtajmera. Međutim, ne mogu samo zbog toga pripadati toj kategoriji.

– Mi tražimo da se od 5.500 vozila starih pola veka izdvoje oni pravi – kaže Bogdanović. - Da bi se vozilo smatralo oldtajmerom, mora da ima originalne delove. Kad bismo znali njihov tačan broj, mogli bismo da izađemo pred državu i tražimo određene beneficije. Kod nas nikad nije donet zakon koji će u potpunosti regulisati status oldtajmera. Budući da se takva vozila ne koriste cele godine, izborili smo se za to da ih registrujemo na manje od 12 meseci. To je nešto najskromnije što smo mogli da postignemo. Ja konkretno registrujem na šest meseci, a zakon dozvoljava na minimum mesec dana. U nekadašnjim republikama Jugoslavije i u drugim državama zakoni su daleko liberalniji. Najstariji auto, a neregistrovan, koliko ja znam, jeste moj „fijat” iz 1920, a najstariji registrovan je takođe moj „vilis” 1927, koji je ove godine napunio 90 godina. 

Atila Balog iz našeg kluba ima predratnog „hilmana” iz 1937.

Po Bogdanovićevim rečima, vrednost se određuje prema katalozima s cenama na tržištu na bazi ostvarenih kupoprodaja za tu godinu. U njima se vidi tendencija porasta vrednosti. Veoma je mali procenat automobila, oko tri odsto, kojima je cena pala u međuvremenu. Za neke modele je po dva-tri puta skočila za poslednjih pet godina.

Branko Bogdanović kaže  da je imao auto od 9.000 kubika kojeg nema u katalogu zato što je to jedan jedini preostali primerak od samo 15 napravljenih, namenjen kraljevima.

– U jednom trenutku bio mi je potreban novac i  u dilemi da li da prodam kuću, plac ili auto koji je bio 11 godina kod mene, rešio sam da zamenim auto uz doplatu za drugi, koji je bio u neuporedivo boljem stanju, međutim, po vrednosti ni blizu mom – seća se Bogdanović. - Kolekcionar iz Holandije ga je preprodao i dobio sedam puta veću sumu od one za koju ga je otkupio od mene. Tako je to u svetu oldtajmera. Žao mi je, ali zato imam ovaj iz 1927, s njim učestvujem u skupovima, uživam, ponekad vozim svatove...

Ideja da se osnuje „Veteran” rodila se davne 1971, ali se posle mnogo peripetija ostvarila tek 1989. godine, pre svega zbog toga što se tada nijedan takav klub nije mogao registrovati van tadašnjeg Auto-moto saveza. Klub je najpre bio sekcija pri Auto-moto društvu „Novi Sad”, od kojeg je na korišćenje dobio neuslovne prostorije na Futoškom putu, prekoputa Higijenskog zavoda, koje su sami članovi osposobili.

– Iako smo dobili mnoge pohvale za uloženi trud, to nije bilo dugog veka jer su neki ljudi iz AMD NS videli u tome svoje interese, od čega ništa nije ostvareno – veli naš sagovornik. - Tako smo se posle godinu i po morali iseliti. To je bio idealan prostor, služio nam je i kao radionica i kao kancelarija. Trenutno za sastanke koristimo mesnu zajednicu na Limanu 4. Klub broji 65 članova, ali stalno aktivnih je dvadesetak i najviše dolaze do izražaja kada se održavaju skupovi. To nisu ljudi samo iz Novog Sada već i iz Inđije, Stare Pazove, Turije... Najstariji smo klub u Vojvodini pa su oni koji su se učlanili ostali verni do dana današnjeg i zbog njih smo namerno ostavili pridev „jugoslovenski” još iz onih vremena.

S. Milačić