Selaković: Ako Srbi znaju ko su - niko neće moći da im otme Dečane
BEOGRAD: Odbrana srpske kulture, odnosno srpskog jezika je osnovni cilj Deklaracije o objedinjavanju zajednickih nacionalnih interesa, a taj cilj se ne ostvaruje za kratko vreme, on traži ozbiljan pristup od drzave do svakog pojedinca na teritoriji na kojoj živi Srbi, kaže Nikola Selaković, generalni sekretar predsednistva Republike Srbije.
„Na tekstu deklaracije ćemo zajedno raditi sa našim kolegama, prijateljima i braćom iz Republike Srpske, a njen cilj je očuvanje srpskog jezika, a preko očuvanja srpskog jezika i njegovog pisma - srpske kulture svuda gde žive Srbi. To je temelj srpskog nacionalnog identiteta, ono bez čega jedna kultura, ne postoji", kaže Selaković u untervjuu za Tanjug, objašnjavajuci namere Deklaracije u utvrđivanju najmanjeg zajedničkog imenitelja za opstanka srpske nacije.
Dokument bi trebalo na jesen zajednički da usvoje skupštine Republike Srbije i Republike Srpske. Na pitanje Tanjuga da li sama ideja o donošenju ove deklaracije nameće neosporan zaključak da je srpski nacionalni interes ugrožen na teritorijama na kojima žive Srbi van Srbije, Selaković odgovara potvrdno:
"Počev od Hrvatske u kojoj je broj pripadnika srpskog naroda po poslednjem popisu iz 2011. god bio nešto veći od 186.000, ali se na istom tom popisu tek 51.000 Srba jasno deklarisala da govori srpskim jezikom. Više od dve trećine naših sunarodnika, znači, nije smelo da kaže da govori srpskim jezikom, već je taj jezik nazvan malo drugačije“, navodi Selaković.
On skreće pažnju na to da ova činjinica pokreće pitanje prava na obrazovanje na srpskom jeziku, odnosno pitanje na „kom to jeziku uče srpska deca,koja žive na teritoriji današnje Hrvatske“.
Selaković konstatuje da se polozaj i prava Srba razlikuju od zemlje do zemlje, počev od Albanije, u kojoj je prisilna asimilacija naše manjine počela još od vremena Envera Hodze, pa do toga da i u Makedoniji zvanično i statistički opada broj pripadnika srpskog naroda iz godine u godinu.
Podseća da je na prvom popisu u Republici Makedoniji 1994. godine, broj pripadnika srpskog naroda bio oko 41.000, na drugom 2002. godine, 35.939 Srba, od kojih se tek 27.000 izjasnilo da govori srpskim jezikom.
Možemo očekivati, kaže Selaković, da na nekom narednom popisu taj broj bude još manji „ukoliko Srbija, koja ima ima odgovornost da vodi nacionalnu brigu o svojim sunarodnicima koji žive ne samo u regionu, već u čitavom rasejanju, nešto ne učini“.
Na pitanje da li to znači da će deklaracija predvideti i mehanizme kojima će taj cilj biti ostvarivan Selaković kaže da je država, "ozbiljna u toj nameri i ponavlja da je osnov brige o zaštiti srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, briga za očuvanje srpskog jezika".
"U izradu deklaracije će biti uključene i naše najistaknutije naučne institucije" , napominje Selaković i ističe da "Srbija ne traži ništa više od onoga što je bila sama spremna da svojim pravnim poretkom, svojim zakonodavstvom i praksom u sprovođenju zakona pruži svakom pripadniku nacionalne manjine u Srbiji".
„Efekti ovakvog dokumenta se ne mogu očekivati i bez značajnog i uticaja na obrazovni sistem, na njegovog popravljanja, osavremenjivanja, i na njegovu mnogo, mnogo veću delotvirnost u funkcionisanju. To je ono sto može da učini iskljucivo država.“, ocenjuje on.
A tamo gde se ne pita nasa država - Selaković skreće pažnju da ona moze da utice na srpska udruzenja, na srpske zajednice i krovne organiyacije u nekoj državi, na nase nacionalne savete i brojne nacionalne institucije.
„Može i jednim delom i u sadejstvu sa SPC. Zašto da ne? Koliko je samo područja gde je srpska zajednica opstala iskljucivo oko SPC", primećuje Selaković. On podseća da je reč o planovima koji se prave na srednji i na duzi rok i koji traze „da se malo svi prodrmamo“, od države, preko njenih institucija, pa sve do porodice.
Selaković kaže da se, recimo, već u drugoj generaciji naših iseljenika gubi i bledi znanje srpskoga jezika i poznavanje srpske kulture, a trebalo bi, kaže on, da ukoliko nosite srpsko ime i prezime - i da govorite srpski jezik, da znate nešto o nacionalnoj kulturi i istoriji, kao što to zna, na primer, svaki Grk , ma gde on živeo.„Kada imate tako kulturno svesnog građanina, kultuno obrazovanog, pa nema toga ko moze da vam preotme jedne Decane ili Gracanicu“, smatra Selaković.
„Srbija se bori za zaštitu naseg kulturnog identiteta i spomenika nase kulture i duhovnosti u belom svetu, pred skupstinom UNESCa, a da ih možda pre toga nismo zastitili sami kod sebe, sami pred sobom", navodi on i zaključuje da je i to, između ostalog, cilj ove deklaracije.