Ninine mustre: Cvrkut kao lek
Priroda je moje omiljeno mesto za odmor. Šuma, livada, planina, proplanak, jezero, reka, more, bašta... svejedno! Važno je da sam napolju, negde među biljkama, i da mi je nebo pokrivač.
Najviše od svega, u tim blaženim trenucima odmora, prija mi cvrkut ptica. Ti su zvukovi nešto najlepše što mogu da poželim dok sam u prirodi. Nema toga baš na svakom mestu. Proterali smo naše pernate drugare iz skoro svih njihovih prirodnih staništa, te smo bukom i škripom zamenili njihovu umilnu pesmu. I baš zato što je sve ređi, cvrkut ptica mi je sve draži kada ga čujem i ukoliko sam u mogućnosti, zastanem na duže vreme i potpuno mu se prepustim.
U takvim prilikama, došla sam do zaključka koji je u naslovu ove kolumne, i radujem se da podelim svoju mustru sa vama. Kada sam među drvećem i čujem cvrkut ptica, umirim se i sklopim oči. U mislima zamišljam sebe kako sedim u tom prostoru i kako sam povezana sa šumom, sa nebom, sa zemljom, i obuzme me radost zbog tog osećaja, pa nekoliko udaha i izdaha uživam u njemu. Sledećih nekoliko udaha i izdaha, obraćam pažnju na svoje disanje. Koliko je smireno? Da li vazduh glatko i neisprekidano ulazi i izlazi iz mene? Kakav je osećaj u nosu dok vazduh prolazi u jednom, a kakav je kada prolazi u drugom smeru?
Kada mi disanje postane ujednačeno i mirno, onda se skoncentrišem na slušanje svrkuta oko sebe. Nastojim da pratim jedan zvuk, da odredim odakle dolazi, zamišljam koliko je velika ptičica koja ga proizvodi, jer ne razaznajem dobro različite cvrkute. Kada se dovoljno pozabavim jednim cvrkutom, onda pratim neki drugi. Cvrkut koji sada već dobro poznajem je pesma kosova. Poznajem i cvrkut slavuja, ali njega ređe srećem.
Dakle ukoliko se tu negde nalazi kos, e to onda bude poseban doživljaj. Na neki čudan način, taj kos kojeg obično ne vidim, ali ga čujem, kao da se uskladi sa mojim disanjem. Kako krenem da duboko udahnem, tako se on začuje u svojoj neobičnoj pesmi prodornih zvukova i potpuno neuhvatljive melodije. A kroz čitavo moje telo prođe, sa svakim njegovim otpevanim tonom neka prijatna jeza. Pri izdahu mi se uvek čini kako se ta jeza spušta niz moje telo i kroz stopala odlazi u zemlju.
Jednom mi se u mislima stvorila ideja kako ptica kroz mene komunicira sa Zemljom, kao da sam ja neki provodnik ili telefonski kabel. Onda ponovo krenem da udišem i ponovo se začuje taj reski, pročišćujući zvuk.Te sitne vibracije koje prolaze kroz moje telo, kao da ga protresaju, i tim treperenjem kao da od mene otresaju sve što mi nije potrebno, što je višak, nepoželjno, ili mi na bilo koji način smeta. Svakim udahom osećam kao da sam lakša, življa i poletnija. A posle nekoliko minuta, ili još bolje pola sata provedenih u tom spoju sa cvrkutom, osećam se kao preporođena.
Zato sam sklona da poverujem da pored ostalih zvučnih terapija koje su tako blagotvorne za naš organizam, cvrkut ptica sa punim pravom može da se smatra nekom vrstom vrlo prijatne, a efektne terapije. Isprobajte ovu moju mustru, mada znam da nije moja, jer vekovima ljudi uživaju u cvrkutu ptica, ali samo vas podsećam da može cvrkutanje da bude i uživanje i isceljivanje.
