Zemlja čokolade, satova i paprenih cena

Jesam pred sam put načula da je Švajcarska preskupa, ali tek pri prvom susreti sa zemljom čokolade i satova, shvatila sam koliko smo mi, zapravo, zaista daleko od njihovog standarda. Da ne kažem koliko smo generalno siromašni u poređenju sa Švajcarcimna. Drugim rečima, ako idete u Švajcarsku a nemate tamo prijatelje koji će vas udomiti, nahraniti i obezbediti prevoz, onda morate biti neko ko ima debeo kućni buyet. Jer, po mojoj slobodnoj proceni, tamo vam sto evra na dan služi samo za ono najosnovnije.

Na ulici ne možete da nađete brzu hranu koja košta manje od deset franaka, a deset franaka je skoro deset evra. Točeno pivo po kafićima u Srbiji nije neki luksuz, ali u Švajacarskoj ono košta 8 franaka, odnosno oko 800 dinara, kada se bacimo na konvertovanje valuta. Ipak, čini mi se da je najveći problem u Švajcarskoj – prevoz. Bila sam smeštena u Soloturnu, koji je na sat vremena vožnje od Ciriha, i vozna karta - ukoliko nemate pomenutog prijatelja Švajcarca, koji će vam specijalnom karticom obezbediti popust - košta oko 100 franaka! A busevima ne možete stići od jednog grada do drugog iz propstog razloga što, verovali ili ne – ne postoje.

Najveći gradovi poput Ciriha i Ženeve ne broje više od 400.000 duša, znači veličine su cirka Novog Sada. Ali ono što će vas sigurno fascinirati je što tamo i najobičnija stambena zgrada izgleda kao najlepši spomenik kulture odnosno nećete lako naići na zdanje mlađe od 200 leta, bar ne u užem i nešto širem centru ovih varoši.

Ulice su im toliko čiste da sam za celih nedelju dana, koliko sam tamo provela, naišla na svega jedan papirić. I kada to kažem, uopšte ne preuveličavam.  U prepodnevnim časovima, kao i oko deset uveče, imate osećaj kao da se nalazite u gradu duhova. Nigde žive duše, a tišina se gotov može čuti. Prosto je neprijatno za nekog ko je navikao na stalni žagor ljudi..

Bern je grad koji je na mene ostavio najveći utisak, iako se, da sam u Švajcarsku otišla na dva dana, on nikad ne bi našao na mojoj listi obilaska. Bilo je tmurno popodne kada smo tamo stigli i fasciniralo me je što su sve zgrade zelene boje – navodno, kako mi je drugar objasnio, zbog nekog kamena koji se nalazi u okolini. Pred sam ulazak u grad postoji jedna manja prirodna oaza u kojoj žive medvedi. U centru grada, po sred srede trotoara, naići ćete na neprekrivene pravougaonike u kojima teče voda, nešto kao, recimo, kada kod nas ukradu poklopac sa šahta. Nisam najbolje shvatila za šta im to služi, ali palo mi je na pamet da bi se u Srbiji svaki dan tu neko povredio...

Naravno, tokom boravka u Švajcarskoj pojela sam rekordan broj čokolada i zaključak je da tamo ne možete pogrešiti prilikom odabira, jer su i najeftinije vrhunskog ukusa. Sirevi su im takođe fantastični. Inače, njihovo nacionalno jelo je fondu - topljeni sir u koji se umaču hleb i jabuke. I može se reći da nikad nisam probala nešto tako jednostavno, a tako sjajno. Poslednje veče sam provela u porodičnoj kući mog prijatelja, koju oni planiraju da prodaju jer je navodno „u kritičnom stanju”. Kada sam ušla u tu kuću, priznajem nisam primetila ništa kritično naprotiv meni je sve delovalo kao novo, ali tu sam po ko zna koji put shvatila koliko se srpski standard razlikuje od švajcarskog.

Ipak, ne kaže se yabe da i bogati plaču. Za sve vreme mog borvka tamo jednostavno ni po čemu nisam stekla utisak da su ljudi, koje sam sretala na ulicama i s kojima sam stupala u kontakt, nešto pretereno srećni. Naprotiv, delovali su mi prilično sumorno, bezvoljno i hladno. Možda grešim ali ipak, lepo je otići i videti, ali definitivno „There is no place like home“.

K. Bačkalić