Egzit se menjao prateći duh vremena
Što se mene tiče, naravno da računam onaj prvi Egzit u šumarku kod Filozofskog fakulteta koji je trajao epskih sto dana i koje će verovatno pamtiti svako ko se na njemu pojavio bar jedno veče.
Za nas koji smo tad bili klinci na kraju osnovne škole sve je bilo uzbudljivo – bili su to poslednji dani vladavine tadašnjeg velikog vođe, i ako nisu već hteli da nas prime u Otpor pošto niko u mom društvu nije napunio šesnaest, bar smo tamo, na Egzitu koji je, čini se, trajao celo to dugo leto, mogli da se igramo revolucionara, da zaverenički nosimo beyeve, da vičemo “gotov je” na pank svirkama, i da se veselo trudimo da ne otpadnemo sa skromnih drvenih tribina na nekom od mahnitijih koncerata. Bio je to poslednji izdisaj starog vremena kad je bilo moguće drugara izgubiti u gužvi jer niko nije imao mobilni, kada smo nove singlove prvi put slušali na top listama na Trećem kanalu ili NS plusu, i kad je domaća rokenrol scena bila daleko zabavnija i raznovrsnija nego u godinama koje će doći, moguće zbog toga što distopijsko okruženje zapravo odlično pogoduje alternativnim muzičkim pravcima, moguće zato što je trava uvek zelenija negde daleko iza tebe. Svejedno, sećam se da su nam tad domaće svirke bile sasvim dovoljne, i da smo se za njih spremali presnimavajući nezdrave količine kaseta, uz mahnitu jurnjavu kroz stan do kasetofona kada bi neka retka pesma krenula na radiju. (Ovo je obično rezultiralo nedostatkom početaka na većini mojih plejlista, što je i dalje bio bolji scenario nego kada bi reklama za diskont pića ili mesaru upala na polovini omiljene pesme. Kunem se da i sad znam napamet brojeve telefona novosadskih farbara koja odavno više ne postoje.)
Ono što je najbizarnije u svemu je što se i meni sad čini kao da sam živela u vreme dinosaurusa. Zar je moguće da nismo od bilo koje pesme na svetu, hej, od bilo kog podatka koji mogu da zamislim, udaljeni samo jedan klik? Zar je moguće da nije uvek bilo tako? Da li su se koncerti stranih muzičara stvarno nekad činili kao nemogući?
Egzit se menjao prateći duh vremena, i ja, kao pripadnik onoga što na Zapadu sada zovu razmaženim milenijalcima manično okrenutim novim tehnologijama, internetu i putovanjima, odlazim na ovaj savremeni Egzit koji se pretvorio u festival penušave svetlosti i raznobojnih piksela sa led ekrana i idem na nastupe najvećih zvezda celog sveta kao da je to najnormalnija stvar oduvek. I smešna je ta, varljiva, ljudska priroda koja se prilagođava brže nego što i primetimo da se nešto uopšte promenilo – ovih dana usput čitam komentare nekog Turčina koji na jednom od najpopularnijih američkih sajtova Reditu traži savete za Egzit na koji se sprema da doputuje.
Kada odmotam film unazad, i setim se kako smo na onaj nulti Egzit, na sklepanim tribinama, dolazili kao klinci da gledamo popodnevnu projekciju “Kazablanke”, u maloj zemlji solidno odsečenoj od sveta, i kada to uporedim sa Egzitom kakav je sad, i nama kakvi smo sad, iskreno, nisam sigurna ni da samoj sebi verujem da nisam sve zapravo izmislila.
Svejedno, vidimo se na Tvrđavi i ove godine!
Nastasja Pisarev