Pukovnik Apis između Betmena i Džokera

„Apis, kao i ostale ličnosti iz ovog burnog i presudnog doba, ima svoju stvarnu, istorijsku sudbinu, i svoju promenljivu, posthumnu reputaciju. Istorijski i mitski Apis nisu ista ličnost”, reči su istoričara dr Miloša Kovića.

Stavljajući na stranu valorizaciju najvažnijih epizoda u životu Dragutina Dimitrijevića, od zavere protiv Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin i tzv. Majskog prevrata, preko njegove uloge u Sarajevskom atentatu, pa sve do Solunskog procesa, pukovnik je bez ikakve sumnje, ne samo za istraživače, nego i za svet umetnosti, jedna od najintrigantnijih ličnosti moderne srpske istorije. Pre nekoliko godina u jednoj je studiji čak stavljen u istu ravan sa Markom Kraljevićem ili Vukom Brankovićem, ako se kao reper uzmu istorijski lik i delo naspram mitske percepcije.

„Pre bi se reklo da je bliži Vuku Brankoviću, koga su, iako je heroj, proglasili izdajnikom“, kaže za „Dnevnik” Slaviša Pavlović, autor romana „Apisov apostol”.

„Obaveštajci iza sebe ne ostavljaju tragove, ponekad samo nagoveštaj, tako da, u zavisnosti od mašte, vere i (ne)znanja, pridodaju mu moć ili ulogu koju nije ni odigrao. Nema sumnje da je pukovnik Apis najveći majstor propagande, tvorac najbolje obaveštajne službe koju smo imali i čovek neverovatne harizme, što ga je i načinilo pogodnom ličnošću na koju treba prebaciti svu odgovornost.“

„Mrtva usta ne govore“, dodatno ovu tezu pojašnjava Pavlović.

„U istoriji srpske politike ukorenjeno je prebacivanje odgovornosti na drugog, pa je vremenom, nakon smrti, pukovnik Apis godinama demonizovan i okrivljen za događaje koji su se desili i nakon njegovog streljanja.  S druge strane, mi smo, kao narod, veliki majstori u pisanju nekrologa, pa nepravedno osuđenim, poput njega, pridajemo mitske osobine. Nepravda nas boli, a nismo sposobni da joj se odupremo, pa tešimo sebe tako što slavimo one koji su bili dovoljno hrabri da pokušaju.“

Na pitanje da li je pukovnik, iz čisto književnog ugla posmatrano, zaista bio toliko pitoreskna ličnost ili su mu brojni „atributi” jednostavno naknadno učitavani, shodno (dnevno)političkim potrebama, da je on na kraju postao ovo što je danas – Betmen ili Džoker, zavisno od toga iz kog se navijačkog tabora na njega gleda, autor romana „Apisov apostol” kaže da u literaturi, svaka tajna služba predstavlja bogat temelj za postavljanje priče.

Ković: Mitska slika

„Apisovo ime ostalo je vezano za sudbinu Karađorđevića“, kaže za „Dnevnik” dr Miloš Ković, inače docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

„On ih je doveo na vlast, da bi potom, u sukobu s njima, ali i sa radikalima, izgubio glavu. Neprijatelji Aleksandra Karađorđevića i Nikole Pašića rado će stoga Apisovo ime stavljati na svoje zastave. Zato će ga Titova vlast čak i sudski rehabilitovati. Ipak, čudnovata je strast sa kojom se, do dana današnjeg, izgovara ime Dragutina Dimitrijevića Apisa”, navodi Ković.

Po njegovim rečima, dok s jedne strane iz srpske vlade stižu inicijative za svečano prenošenje njegovih ostataka iz Soluna u Srbiju, s druge pojedini srpski pisci, publicisti, pa čak i istoričari o Apisu pišu sa čudnovatom mržnjom, pri čemu u njemu pronalaze krivca za današnje atentate i zločine.

„Sve to već spada u mitsku sliku i političku zloupotrebu Dragutina Dimitrijevića Apisa. I te uzburkane strasti, posle celog jednog veka, međutim, svedoče da Apis ostaje jedna od fascinantnih, istraživački najprivlačnijih ličnosti moderne srpske istorije”.

„A organizacija „Ujedinjenje ili smrt,“ prepuna živopisnih i anahronih likova, koje je Apis predvodio, idealna je za književnost. Ipak, treba priznati da pukovnik Apis nikako nije bio običan, uostalom kao i njegovi saradnici, nego su svojim postupcima i životom zaista bili bliži mitu nego realnosti. Ako sagledamo koliko su odlikovanja dobili Apisovi ljudi od kralja Aleksandra, čoveka koji ih je kasnije uništio, shvatićemo da se radi o našoj najodlikovanijoj organizaciji. Naravno, ne treba osporiti da im je mnogo toga pridodato, najčešće iz neznanja, političkih razloga ili pogrešne ideologije.“

I premda su otvorene mnoge arhive odavde do Beča i Moskve, napisane sile knjiga, disertacija, ali fascinacija Dragutinom Dimitrijevićem ide dotle da u njemu, kako je primetio dr  Miloš Ković, „mnogi pronalaze krivca za današnje atentate zločine”...

„Da je pukovnik Apis bio toliko zao, sigurno je da bi on Pašiću i Aleksandru namontirao proces, a ne oni njemu, iako verujem da je mogao to da uradi do 1915. godine. Njegova moć, uostalom, bila je ograničena, a njegove sposobnosti, iako velike, manje su nego što mu se pripisuju“, navodi Pavlović.

„Besmisleno je, iako je Ković u pravu, tražiti krivca u mrtvom čoveku. To je samo prikrivanje tuđe odgovornosti. Treba podsetiti na to da su britanski, ruski i francuski predstavnici, u jeku rata, apelovali na prestolonaslednika da pomiluje pukovnika, na šta malo ko danas obraća pažnju. Ipak, Apis je, poput Principa, simbol rušenja sistema, simbol otpora, pa nijedan establišment ne bi voleo da u svojoj blizini ima čoveka koji će mu ograničavati moć. Otuda taj dualitet u opisu njegove ličnosti, pa sam siguran da će se u budućnosti proširiti mit o misterioznom srpskom pukovniku. To je, uostalom, sudbina mnogih velikih ljudi.“

M. Stajić