Bračni par Bajin ostavili dubok trag u gimnastici

Ostavili su dubok trag u jugoslovenskoj, srpskoj i novosadskoj gimnastici 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, a onda su sa nekolicinom Evropljana podigli kanadsku gimnastiku i učinili je prepoznatljivom u svetskim okvirima.

"Gimnastikom sam počela da se bavim 1961. godine u rodnom Beogradu kao šesnaestogodišnjakinja, a pozvao me trener koji je to bio do kraja moje karijere, kasnije i moj muž, Borislav. U Novi Sad smo se preselili 1969. godine i skućili se. Moj suprug je dobio posao na Višoj pedagoškoj školi, a onda je prešao na DIF, kada je on i osnovan. I ja sam po završetku studija počela da radim u Višoj pedagoškoj školi, a oboje smo bili angažovani i u DTV Partizan I, kako se tada zvalo Sokolsko društvo Vojvodina. Drago mi je što sam pet od mojih deset titula prvakinje Jugoslavije osvojila baš za ovo Društvo. Može se reći da sam pola sportske karijere provela u ovom klubu", priseća se za „Dnevnik“ tih za bračni par Bajin veoma lepih uspomena Nataša Šljepica Bajin i dodaje da joj je drago što se baš na dan tradicinalnog sokolskog sleta našla ponovo u Sokolskom društvu.

Prof. dr Borislav Bajin je, takođe, bio gimnastičar, a onda je uplovio u trenerske i akademske vode. Ovaj rođeni Vojvođanin iz Bačkog Petrovog Sela je sa beogradskog fakulteta prešao na novosadsku Višu pedegošku školu, a onda na DIF, kada je osnovan 1974.

"Još dok sam radio na fakultetu u Boegradu, bio sam i gimnastički trener, a Nataša je bila jedna od devojaka iz srpske reprezentacije, koja je ujedno bila i jugoslovenska ekipa, sa kojom sam radio. Ostao sam njen trener i kada smo se venčali, a onda smo zajedno prešli u Novi Sad. Kada je grupa kolega odlučila da ovu školu pretvori u fakultet, postao sam deo novoosnovanog DIF-a, jer sam imao neophodno akademsko zvanje. Bio sam jedan od prvih doktora nauka",  kaže prof. dr Borislav Bajin.

Ističe da su tada uslovi za rad u gimnastičkom sportu u Novom Sadu bili daleko bolji nego u ostalim gradovima u Srbiji.

"Uživali smo, uvek kada se setim trenerske karijere prvo mi na pamet padne rad u Sokolskom društvu Vojvodina. Sretan sam što još uvek mogu da dođem ovde, jer ovo mesto osećam kao svoju kuću. Novi Sad je poseban, toliko je drugačiji od ostalih gradova u kojima smo bili. Zadržao je sve ono što treba, a ide u smeru savremenog razvoja i veoma je čist. Drago mi je što smo ponovo ovde, nažalost samo na kratko, jer me obaveze vežu za Kanadu, pošto još uvek predajem, za razliku od Nataše koja je odlučila da se penzioniše", kaže Borislav Bajin.

Profesor Bajin se osvrnuo na sport u kojem je ceo život.

"Nažalost, mnogo toga se u gimnastici izmenilo, od uslova, do pravila. Sada, ako neko želi da napravi dobar međunarodni rezultat, to može i sa tri gimnastičara. Ali, za mene je od rezultata mnogo važnija masovnost i želja dece za vežbanjem, uz predane roditelje, što sam video u Društvu tokom sokolskog sleta. Ali, pitanje je šta žele Srbija, Vojvodina, jer klub ne može sam", kaže Bajin.

Nataša Šljepica Bajin je pored evropskih i svetskih prvenstava bila učesnica i na dve Olimpijade.

"U Meksiku 1968. samo sam se ja takmičila, a četiri godine kasnije u Minhenu 1972. smo imali obe reprezentacije. Moj suprug je bio trener ženske reprezentacije. Već tada se videlo da naša gimnastika polako počinje da zaostaje i to je bio jedan od razloga što smo odlučili da promenimo sredinu. Kanađani su pozvali mog muža kao vrsnog stručnjaka da im pomogne da pokrenu gimnastički sport i mi smo odlučili da se preselimo u Toronto",  kaže Nataša.

Profeor Bajin je počeo da radi na Jork Univerzitetu u Torontu, gde još uvek predaje, a tamo je kao trener gimnastike radila i Nataša, koja je bila i međunarodni sudija.

"U Kanadi je gimnastika u to vreme bila na nivou rekreacije. Ali, je onda grupa evropskih emigranata iz zemalja koje su imale odličnu gimnastičku školu, kao što su Nemačka ili Čehoslovačka, htela da se gimnastika uvede kao predmet na fakultete. I mi smo bili pogodni, jer je tada Jugoslavija bila i politički i sportski popularna, tako da smo krenuli od nule, što je bilo dobro, jer nismo morali da se ubeđujemo da li treba raditi ovako ili onako. Vrlo brzo smo u zemlji koja nije imala gimnastiku uspeli da dostignemo Jugoslaviju, a onda je i prestignemo", kaže Nataša.

Na to šta bi trebalo da se uradi pa da se srpska gimnastika podigne na viši nivo prof. dr Bajin kaže da je to kompleksno pitanje.

"Mnogo zemalja u svetu koje nisu imale gimnastiku, a po mom mišljenju je nemaju ni sada, ođednom izbacuju olimpijske prvake u nekoj disciplini. Jednostavno, uz roditelje mala grupa trenera pronađe neko talentovano dete i može danas po novim pravilima da ga usmeri samo na jednu disciplinu. Ranije je bilo mnogo teže, jer se moralo vežbati na svih šest sprava kod muškaraca i na četiri kod žena. A ono što bi trebalo učiniti u Srbiji da bi se gimnastika podigla na viši nivo je da političari pomognu, jer ovde gimnastika nije prioritetan sport. To su pre svega fudbal, košarka... Interesantno je da je gimnastika uvek bila popularna, ali nije bila sport u kojem se pravila karijera, a tako je i danas. Uslovi za gimnastiku su idealni u Novom Sadu, klub ima ogromnu tradiciju, ali trebalo bi priču malo podupreti finansijski sa stručnjacima. Uz malu stimulaciju došli bi i bolji rezultati, jer talentovane dece, kao što vidim, ima", kaže Borislav.

Zato profesor Bajin kaže da mu je često bilo jako žao što je na nekom drugom mestu uspeo mnogo više da učini, nego u svojoj zemlji, a na to se nadovezuje supruga Nataša da je u Kanadi i SAD bilo više uslova, uz bolje finansije, nego u Srbiji.

"Sve zavisi i od roditelja i njihovih finansijskih mogućnosti. Da bi se postigao neki rezultat potrebno je mnogo novaca, uz volju i htenje deteta ili da Savez pomogne, što ovde nije slučaj u svim gradovima, pa se neki talenti, nažalost, izgube. Gimnastika u Novom Sadu ide u dobrom pravcu", zaključila je Nataša Bajin.

Bajin zaslužan i za uspeh Danijela Nestora

"To je bio sticaj okolnost. Slučajno smo kupili kuću koja je imala teniski teren. I onda su naša deca, Sanja i Aca, na tom terenu počela da udaraju loptu, a ja sam malo radio sa njima. Jednog dana me je jedan čovek pitao da li sam trener u tenisu, na šta sam mu ja odgovorio da sam trener, ali u gimnastici. On mi je tada rekao da ima sina koji je teniser i zamolio me da mu kao gimanstičar pomognem oko kondicionih priprema. Sprijateljili smo se i sve je sa Danijelom Nestorom počelo na prijateljskoj osnovi. Pošto sam naučni radnik, objavio sam veliki broj knjiga i preko 200 naučnih radova u časopisima iz biomehanike, koju predajem i dan danas, počeo sam ta znanja da primenjujem u tenisu. I to je upravo ono što mnogim sportovima fali, ta naučna komponenta. Zahvaljujući nauci i tome što je on bio stvarno talentovan, postao je juniorski prvak sveta i olimpijski šampion u dublu. Ali, čim je prestao da koristi naučne elemente tokom treninga, pao je sa rezultatima. Doduše, uradio je dobru stva i opredelio se za dubl u kojem je zajedno sa Zimonjićem postigao odlične rezultate",  kaže prof. dr Bajin.

On je dodao da su na taj način trenirali i svoju decu.

"I oni su bili među najboljim teniserima u juniorskoj kategoriji ", rekao je Borislav, a Nataša se nadovezala da je njihova ćerka Sanja Bajin je igrala na sva četiri gren slema u juniorskoj kategoriji.

"A onda je, iako je već igrala na profesionalnim turnirima, odabrala školu. Otišla je na Harvard i uspešno ga završila", zaključio je prof dr. Bajin.

Gordana Malenović