Ne može da zamisli život bez konja

Kupanje - to je poseban trenutak u njihovom timarenju koji mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Ne znam s čime bih mogao da uporedim ljubav prema njima, kaže dvadesettrogodišnji Stevan Krunić iz Krušedola, student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, iz čije svake rečenice izvire velika strast prema tim plemenitim životinjama.

Ima sedam lipicanera, od kojih su dva u dvorištu porodične kuće u Krušedolu, a pet trenutno boravi u Kovilju, gde svake večeri odlazi da trenira sa njima. Ovaj momak, koji se po mnogo čemu može nazvati drugačijim od većine pripadnika njegove generacije, kaže da u njihovoj kući nije bilo godine bez konja. I tako poslednjih pet decenija. Prvog konja nabavio je Stevanov pokojni otac Georgije, veterinar, ali se on, kako kaže naš sagovornik, nije mnogo bavio njime. Služio mu je kao ukras, a domaćinstvo je živelo od uzgoja stoke. Ljubav i odnos Stevana prema konjima, međutim,  dobila je sasvim druge dimenzije.

"U Krušedolu je živeo deda Koja, koga su zvali i Čoča", priča Stevan i dodaje da je bio dobar konjar i znao bez prestanaka da priča o konjima.

"Kada je već onemoćao,  zvao bi mene da ga provozam. Od njega sam usvojio prva znanja o tim divnim životinjama. Pre sedam godina sam kupio prvog pastuva, Maestra Monteauru, od Jovice Milivojevića iz Progara i od njega sam predznanje stečeno od deda Koje samo nadogradio", priča Stevan.

Krušedol, kaže Stevan, danas ima oko 25 konja, ali i Udruženje  ljubitelja i odgajivača lipicanerske rase konja. Osnovano je pre šest godina. Ima počasnog veterinra i potkivača. Funkcija počasnog veterinara poverena je veterinarki  Veselini Pelagić. Stevan kaže da zimi udruženje  organizuje seminare o različitim temama iz domena konjarstva, jer smatraju da valja podići svest ljudi o toj temi i pratiti savremene trendove. Na sebe je preuzeo ulogu pokretača, jer misli da ima dovoljno snage i znanja, a čak je deo kutka u  svom dvorištu preuredio za okupljanja i druženja članova.

Konji iz njegove štale mogu se videti na poligonu na kom fijakeristi odmeravaju snage, za šta mu služi takmičarski fijaker uvezen iz Mađarske, dok preostala dva služe za paradu. Primljen je u Konjički savez Srbije, a sa takmičenja samo slaže pehare. Poslednjih pet godina redovan je učesnik na Novosadskom sajmu na kom njegovi lipcaneri uvek dobijaju dobre ocene.  Osim na konjičkim stazama, njegovi konji vrlo često učestvuju u svadbama i drugim događajima. Do sad je, kaže Stevan, vozio mladence u tridesetak navrata i to na širem području, od Čelareva do Niša. Kaže da mu je čast da učestvuje na taj način u jednom tako važnom  činu u životu dvoje ljudi i da tada posebno vodi računa o izgledu, ponašanju konja i fijakera, jer prilika zahteva dostojanstveno držanje.            

Više puta njegovi konji, a i on sam, učestvovali su na snimanju filmova.

U domaćinstvu Krunićevih u Krušedolu konji nisu jedine životinje. Ova porodica bi se, sasvim slobodno, mogla nazvati i veterinarskom, jer osim Stevanovog oca i njega samog koji je završio srednju veterinarsku školu, i majka Natalija je veterinrski tehničar, a i jedna od tri sestre, Milica, odlučila se za veterinu. Bojana se pak odlučila za studije humane medicine.

Krunići gaje dvadesetak krava i junadi, a stado ovaca je u formiranju. Stevan i njegova majka razmišljaju da smanje broj krava zbog niske cene mleka, i da se preorijentišu na preradu mleka, a  povećaju broj ovaca. Stevan bi da zapati stado od 500 do 1.000 ovaca, i to različitih vrsta. Veoma je blizu odluke da se preorijentiše i na organsku proizvodnju.

U poslu oko stoke, a uz to još obrađuje i zemlju, pomaže mu majka. Sestre su dok traje nastava u Novom Sadu u stanu. Od njih tri, njegovu ogromnu ljubav prema konjima najviše deli najmlađa, gimnazijalka Dušica, koja se oprobala i u takmičenjima,ali i u paradnim vožnjama za koje ljudi sve više pokazuju interesovanje.

Stevan je naučio i kako se poje u crkvi

Pored toga što je predstavnik malobrojnih koji vole život na selu i u poljoprivredi i stočarstvu vide šansu za opstanak, Stevan se još po nečemu izdvaja. Stevanov deda po ocu je  sveštenik. Kao mali on je od dede, čije ime nosi,  spoznao svoju veru. I ne samo on. Deda je okupljao krušedolske mališane oko sebe i prnosio im ljubav prema bogu, učio kako se valja ponašati u crkvi, ulivajući im moralna načela. Od njega je Stevan naučio kako se poje u crkvi.

Odrastao je uz Sretenjsku crkvu, koju je sveta mati Angelina podigla u Krušedolu, i on tamo svake nedelje odlazi na liturgiju.

"Svima nama u porodici crkva je u srcima", veli Stevan. On dodaje da je kao mali morao da čita Apostole, i mora priznati, to tada nije voleo da radi, a sada uživa.

"Svako od nas iz porodice odlazi godišnje na neko pokloničko putvanje, da li je to Kijev, Rusija, Jerusalim, svejedno je. Moj najbolji drug Branislav Misirkić, koji je završio Karlovačku bogosloviju, dodatno me je podučio u pojanju. Nas dvojica smo kao mlađi zajedno kod starog prote Sime, velikog duhovnika,  redovno pevali u crkvi", kaže Stevan.

Zorica Milosavljević