Milivoje Mlađenović: Sve kulture u svetu neguju domaću dramu

Nisam znao da postoji mit o meni, niti sam o tome vodio računa. Do mita je došlo bez moje svesne ili planske intervencije. Moj način slikanja se odvaja od drugih vizijom i deformacijom, grubostima, zvučnim koloritom. Jednom rečju – moje su slike izazvale mit koji se potom proširio...” pripoveda Milan Konjović u drami „Maestro” Milivoja Mlađenovića, izvedenoj na 62. Sterijinom pozorju u režiji Milana Neškovića i izvođenju ansambla somborskog Narodnog pozorišta. 

Mlađenović u svom portfoliju ima desetak dramskih tekstova, ali ga teatarska javnost možda još i više zna kao dugogodišnjeg upravnika najpre somborskog teatra, pa Srpskog narodnog pozorišta, a onda i prvog čoveka Sterijinog pozorja. Stoga je bilo i prirodno da razgovor započnemo ocenom odluke aktuelnog direktora i selektora Pozorja Miroslava Mikija Radonjića da promeni koncept festivala, zapravo da ga vrati njegovim izvorima i stavi fokus na domaću dramu...

„Svedoci smo povratku pravoj prirodi Sterijinog pozorja, jer se ponovo promoviše i podstiče ono što se kod nas stvara na području drame i potom ovaploćuje na pozorišnim scenama“, konstatuje Mlađenović.

„I bez neke dublje analize, samo na temelju produkcije, odnosno činjenice da je čak 37 domaćih dramskih tekstova u proteklih godinu dana praizvedeno u srpskim teatrima, možemo govoriti o potpunoj opravdanosti ovog zaokreta. Naravno, taj kvantitet ne znači nužno i kvalitet, ali neka samo pet od njih izdrži vrednosni sud teatra, a siguran sam u to da ih ima i više, to je već odličan rezultat za jednu malu kulturu kao što je srpska. Dakle, nemam nikakvu dilemu kada je ovaj koncept Pozorja u pitanju. Uostalom, sve kulture u svetu neguju dramu na nacionalnom jeziku...“

Pozorište je uvek odraz stvarnosti

„Pozorište je odraz zbivanja u društvu, neka vrsta analitičkog i sintetičkog prikaza toga šta se događa u svim njegovim segmentima, od države do porodice i individue, odnosno do duša ljudi koji čine dati društveni organizam. I taj je preplet uvek određena reakcija na stvarnost. Čak i kada se neka pozorišna tvorevina iscrpljuje u priči o umetnosti, ili u temama iz bliže ili dalje prošlosti, kada pobegne u eskapizam, ode u sferu zabavnog, ili, pak, u visokoparnost... njena je poruka uvek o tome kakvo nam je stanje sada i ovde. Jer, to i jeste osnovna misija teatra....“, poruka je Milivoja Mlađenovića.

Po njegovim rečima, to nikako ne znači da Sterijino pozorje gubi vezu sa dramaturgijom u regionu, niti sa evropskim i svetskim tokovima, što se vidi i po sadržaju ovogodišnjeg festivala, u prvom redu kroz selekciju „Krugovi”.  Time se, dodaje Mlađenović, dodatno ukazuje na potrebu da, pogotovo dramaturgije nastale na tlu nekadašnje SFRJ, budu u kontaktu i međusobno komuniciraju, pošto je to ne samo neizbežno nego i veoma produktivno jer unapređuje naše teatre i jača njihovu autentičnost.

„Inače, da ne bude zabune, podatak o šezdesetak predstava između dva Pozorja utemeljenih na delima domaćih autora, pri čemu je bilo tih bezmalo 40 praizvedbi, nikako ne znači da su se naša pozorišta sad ođednom našla u boljem materijalnom, kadrovskom i produkcionom položaju. Naprotiv, nema mesta generalnom optmizmu. Teatri su samo dobro odreagovali na potez selektora festivala, ali je realna slika da su pojedina pozorišta imala svega jednu ili dve premijere, a u nekima i uopšte nije bilo para za nove predstave. U takvim uslovima, dakle ako se ne nađe model da ulaganja u produkciju budu veća, i Beograd i Novi Sad itekako imaju razloga za brigu, dok postojanje nekih naših malih pozorišnih centara čak gubi svaki smisao. S druge strane, samo s tako povećanom produkcijom i aktuelno interesovanje za domaći dramski tekst dobiće snažnije utemeljenje. U suprotnom, većina naših dramskih pisaca, među kojima je mnogo mladih, školovanih i veoma darovitih koji već imaju po nekoliko tekstova koji još nisu izvođeni, nastaviće da piše za fioke..“

M. Stajić