Večna pitanja poreklom iz klasike
Sterijino pozorje, u svom 62. festivalskom izdanju, nastavlja se predstavama “Ruža, uvela” i “Na Drini ćuprija”, obe u glavnom programu. “Ruža, uvela” je predstava iz Vranja, Pozorišta “Bora Stanković” u režiji Milana Neškovića. I tekst nosi ime Bore Stankovića, po pripovetci “Uvela ruža”, iako je Jelena Mijović napravila od njega dramu, koristeći i druge motive Stankovićevih dela.
“Kosta (Bojan Jovanović) je mladić od detinjstva zagledan u Stanu (Kristina Janjić Stojanović). Kad Kosta iz svoje male varoši ode u veliku, da se školuje, Stana će ga čekati. Život ne čeka i prolazi, dok njihova ljubav vene, uz pomoć okoline i okolnosti, sirovih i surovih, u međusobnoj vezi. Tako jednostavno, a tako složeno da upropasti ne samo jedan život...
Današnji Bora, nazovimo ga tako kroz ovu predstavu, nije onako razbokoren, kao u svojoj prozi. Sveden je, ’dramskiji’. Dramaturški postupak Jelen Mijović, a zatim i Neškovićev rediteljski, koji je čak i poznat po domaštavanju, scenskim invencijama, išao je u pravcu ’manje je više’. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, jer je Stanković takoreći školska lektira i previše deskriptivnih postupaka bi otupilo oštricu suštinske ideje beznađa, cveta koji i pored sve svoje lepote ima kraj, kao i sve drugo”, zapisano je u kritici koju je objavio “Dnevnik”.
U pratećem programu 62. Sterijinog pozorja, u 11 sati, u SNP-u, počinju razgovori o predstavama viđenim prethodnog dana, “Novo doba” i “Elektra”. Na istom mestu, govorni program biće nastavljen promocijom knjige “Dnevnik upravnika pozorišta Milana Đokovića”, u 18 sati.
U Pozorištu mladih, u 12 sati, počeće drugi dan Pozorja mladih, predstavom Akademije lepih umetnosti i multimedije Beograd. Nastavak pozorja mladih sledi u SNP-u, u 15 sati, kada je na programu predstava GITIS-a iz Moskve. Koloplet pozorišnih motiva tema je predstave studenata iz Banjaluke, u Kulturnom centru Novog Sada, u 18 sati, a Pozorje mladih svog drugog dana biće zatvoreno u 21 sat, u Pozorištu mladih, gde će nastupiti studenti Akademije umetnosti Beograd.
Predstava “Na Drini ćuprija” već je dobro poznata ovdašnjoj publici i jedna je od retkih iz Srpskog narodnog pozorišta za koju se u poslednje vreme traži karta ili gostovanje više. Kokan Mladenović je ne samo režirao, nego i “prepravljao” (adaptirao) veliki roman Ive Andrića, ali je ansambl i celovita produkcija sve to istrpela, čini se, na najbolji mogući način.
„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne“. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost – lekcije su iz govora Ive Andrića prilikom dodele Nobelove nagrade, 1961. godine.
I. Burić