„Dnevnik” u Bagremovu ili Braziliji - pitanje je sad?

- Tako je selo dobilo ime - objašnjava nam Arnold Kelemen, meštanin nekadašnje Brazilije, a današnjeg Bagremova. - Ima, valjda, i u Banatu još jedna Brazilija, pa su nas stalno mešali sa njima, i onda su nama dali ime Bagremovo jer, kao, imamo mnogo bagrema.

I tako, od „prestonice Brazila” do nekog zabačenog bačkog seoceta, trebalo je samo neko da pucne prstima.

- Čekajte, čekajte... Kako je nastalo... Bila su ovde dva-tri salaša, pa kad je završen Drugi svetski rat, onda je Tito, naš Tito, podelio placeve siromašnim ljudima - priča Arnoldov otac Peter o tome kako je selo uopšte postalo selo. - Ovde su živeli nadničari, a onda su došli ljudi sa strane. Bagremovo je dobilo to ime 1943. ili 1945. godine. Sad se koriste oba naziva...

I zaista, na samom ulazu u mesto, najpre vas dočekuje tabla sa ćiriličnim i latiničnim natpisom “Bagremovo” i “Brazilijom” na latinici. Ipak, da razjasnimo - postoji još jedna Brazilija u Vojvodini, ali u Sremu u opštini Beočin, a o njoj ćemo možda nekom drugom prilikom...

- Ne znam ništa o istoriji sela, nikad me nije ni zanimalo - odgovara nam Tibor, koji nije hteo da nam se u potpunosti predstavi, ali ni da priča o Bagremovu, što je razumljivo budući da smo ga prekinuli u jutarnjem ispijanju piva ispred škole. Pardon, ispred prodavnice, nekadašnje škole! - Nisam ja išao ovde u školu, ona je zatvorena još šezdesetih godina.

Tibor uzgaja lucerku, nije njegov posao samo da pije pivo, pravda nam se, a ne dozvoljava da ga slikamo da žena ne bi videla kako on, zaistinski, provodi vreme. Ali, ako uzmemo u obzir da život na selu i bavljenje poljoprivredom podrazumeva da nema slobodnih dana, sasvim je u redu praviti pauze i predahnuti sa društvom uz dobro piće.

- Treba doći ovde i videti kako se živi - mami nas Tiborov školski drug Gabor, koji nije oženjen jer „možda i ima udavača u selu, ali možda je i lenj”.

Od oko stotinak Bagremovčana, ili Brazilijanaca, najviše ima penzionera i onih koji primaju socijalnu pomoć, a najmanje ljudi koji rade i koji su mladi. Svi su otišli u Mađarsku, Nemačku ili u veće gradove u Srbiji.

- Nikad nisam razmišljao da odem odavde, jedino mogu da odem na groblje - smeje se Tibor, a smejemo se, vala, i mi sa njim. - Mi smo matori, nemamo više gde da idemo. Oni koji su otišli u inostranstvo, yaba su otišli. Tako ja mislim. Rade po ceo dan, a skoro da nemaju pauze. Ovde možeš da odmoriš kad ti je to potrebno. I da popiješ pivo...

Bagremovo nema ni školu, ni ambulantu, ni Mesnu kancelariju, ni crkvu. Imaju postavljen krst na jednom ćošku sa dvodimenzionalnom slikom vrlo ženstvenog, bezbradog Isusa.

- Idemo u crkvu u Gunaroš, a primetio sam da je sve manje ljudi koji su vernici - žali nam se deda Peter, a na pitanje ”šta misli zašto je to tako”, ni manje ni više nego odgovara: - Pa, ljudi dobijaju socijalnu pomoć! Što bi išli u crkvu kad tamo neće dobiti ništa?

Da l’ je to u pitanju ili nešto drugo, ne znamo, ali dokle god smo ćaskali sa domaćinima porodice Kelemen, slušali smo mukanje njihovih krava i bikova i zavijanje „Bitlsa” sa radija koji je Arnold kupio na pijaci i od tad „non-stop radi, a kad nestane struje, a nestaje, onda i radio ućuti”. Ipak, deda Arnold se najradije priseća vremena kad je litar benzina bio 50 para, kad je od svake plate mogao da kupi po jutar zemlje (ali nije hteo, išao je na more), kad je svaki dan putovao za Novi Sad na posao, zarađivao hiljadu maraka mesečno, kada su u Bagremovu bile tri kafane, a učilo se sa table.

- Kažete, biće nam bolje za dve godine? E, tada dođite kod nas, pa ako ste u pravu, onda ću da vas častim - obećava Peter, a mi se optimistično nadamo nekom roštilju. Doduše, tek za dve godine...

Lea Radlovački

Dva imena ali nijedne škole

Nije Bagremovo ili Brazilija, kako ko voli, jedinstveno po tome što je škola ugašena jer se svake godine ugasi po neka škola u selima po Vojvodini, ali svakako je retkost da je nekadašnja škola postala prodavnica. Meštani kažu „neka je, makar neke koristi od te zgrade”, a ispred se sada okupljaju uglavnom polaznici „večernje nastave”...

Bagremovu samo pare fale

Šta bi jednom mirnom, povučenom i skockanom seocetu moglo da nedostaje? Naizgled se čini da u takvoj idili ništa nikome ne fali. Ipak...

- Pare - ko iz topa odgovara Tibor, iako u nekadašnjoj-sadašnjoj Braziliji nema gde ni da se troše novci, budući da imaju samo jednu prodavnicu. - Ništa drugo, samo nam pare fale. One sve rešavaju. Imamo u drugim mestima bolje prodavnice, pa tamo možemo da kupujemo...