Revija modela decenijama stvaranih

Venčanice, kaputi, haljine i mnoštvo drugih odevenih predmeta koje je za vreme 63-godišnjeg radnog veka, koji još uvek traje, sašila Karlovčanka Vukica Rezač, nosiće njene sugrađanke različitih generacija. Biće to modni vremeplov i životna i profesionalna retrospektiva te osamdesetdvogodišnjakinje, koju krase neverovatna energija, vedrina i uvek prisutan smeh na licu.

Pozitivne energije imam napretek. Ne mogu da razumem moje poznanice kojima je sve teško – kaže sa smeškom Vukica Rezač, koja i danas šije u istoj meri, samo, kako ističe, možda ne istom brzinom.

Vukica potiče iz stare karlovačke porodice Čobanić, poznatih i kao Jugovi. To špicname, kako kaže, Čobanići su dobili zbog toga što su se u Karlovce doselili onomad – a već pet generacija su tu – s Kosova. Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u Karlovcima, a zatim je pohađala trogodišnju Školu učenika u privredi, u nekadašnjoj Ulici maršala Tita 18 u Novom Sadu. Istovremeno je kod karlovačke krojačice Anđe Cvetić išla na praksu. Čim je završila zanat, u 19. godini počela je da radi i od tad se sa šivaćom mašinom druži bez prekida.

– Nema šta nisam šila! – kaže Vukica. – Najviše venčanica, jer ih u ono vreme nije bilo moguće kupiti kao danas. Ne znam ko se nije venčao u venčanici koju sam sašila. Šila sma i kupaće kostime, muške kupaće gaće, kapute... Veoma sam se trudila i mnogo radila. Želja mi je bila da dostignem umeće moje majstorice Anđe. Postoje Karlovčanke koje od malih nogu šiju kod mene. Šila sam i muškarcima. Za svog radnog veka imala sam svega nekoliko mušterija koje nisu bile zadovoljne, ali zbog lošeg izbora. Lepo se sporazumevam s njima, nikom ne namećem svoju volju, posavetujem ih i lako se dogovorimo. Kaže da ima specijalan način rada. Ne koristi krojeve za rad, nego crta direktno na platnu. Ima uglavnom mlađe mušterije, one starije su, kaže, prestale da šiju i nose samo pantalone, sa čim se ne slaže.

– Nisam za kič, volim ono što je lepo i skromno – kaže. – Uvek sam za skromnije varijante. U današnjoj modi, koja je kao politika – stalno se stilovi smenjuju – ne podržavam helanke. To bih potpuno izbacila iz upotrebe. 

Vukica je pet godina bila odbojkašica, od 1950. do 1955. Igrala je u karlovačkom Ženskom odbojkaškom klubu „Partizan“. Imala je ponudu da igra za „Radnički” iz Beogada, ali je nije prihvatila, znajući da joj njeni ne bi to dozvolili. Kaže da je preplivavala Dunav bez problema.

– Mi smo u Karlovcima išli na Dunav svaki dan – priseća se Vukica. – Bili smo ludi za Dunavnom. Kroz Topolice, gde je sada ribolovačka čarda, pa u vodu. Novosađani u to doba nisu imali plažu pa su dolazili kod nas na kupanje. I sada bismo u ovim godinama dobrovoljno išli da radimo samo da imamo plažu.

Poslednje dve godine svake subote od pola deset možete je videti kako sedi s prijateljicama u vili „Bermet” u centru Sremskih Karlovaca. Koristi svaku priliku da prisustvuje kulturnim dešavanjima  u Karlovcima, kao i da putuje po zemlji i inostranstvu. Dubai je poslednja destinacija na kojoj je ove godine u februaru bila u poseti unuki, ali, kako veli, njoj je lepo ma gde se našla. Članica je Kola srpskih sestara i Društva za negovanje tradicija i razvoj Sremskih Karlovaca i gde god neko od tih udruženja nešto organizuje, ona nosi štrudlice, koje su joj zaštitini znak.

U braku sa Zvonimirom Rezačem rodila  je dvojicu sinova – Miroslava i Dragana, i ima četvoro unučadi – Igora, Gordanu, Jelenu i Mihajla i praunuku Anđeliju.

 Z. Milosavljević