Dnevnik u Šišatovcu: Selo legendi i vode koja pročišćava

- E, pa Crno dete je priča, kao što možete da vidite na internetu - zaukava se da nam odgovori jedanaestogodišnji meštanin Dušan, koji je ime dobio po Dušanu Silnom. - To je smišljena legenda, priča, al’ mislim da to ne postoji. Ono je, valjda, bilo neko dete koje je ostalo bez roditelja i našlo se ovde. Ne znam više ništa o njemu.

I možda nema nekih informacija o tom Crnom detetu kojeg se svi pomalo plašimo, ali u Šišatovcu, pak, postoji mnogo strašnije biće za koje nismo ni znali!

- Ima još jedna legenda o jednom starijem čoveku koji živi ovde i ima oko 40 godina - objašnjava nam Dušan. - On se zove Kobac i deca ga se plaše, jer ih on otima i zarobljava. Kad hoćete da smirite dete, samo mu kažete: „Doći će Kobac i ukrašće te!” On živi na kraju sela, dalje u šumi, a možete i videti njegov potpis kod česme manastira Šišatovac. Pa, ja ga se ne plašim, mislim da je to legenda.

Iako je i dalje misterija ko je, onda, ispisao ime Kobac u betonu, mudri i pametni Dušan veruje da je to uradio neko ko je, ustvari, nevaljao, a želi da zaplaši druge koji su nevaljali.

Ali, da pređemo na veselije teme. Ili, makar, manje strašne...

Šišatovac ima oko 100 stanovnika i to sa „onim vikendašima” i kućama „jednom tamo, jednom ’namo”, kako nam je rekao deda Živan Mirković, koji nam više o svom rodnom mestu i nije umeo kaz’ti.

Osnovnu školu „Slobodan Bajić Paja” pohađa svega petoro dece od prvog do četvrtog razreda. Imaju fudbalski teren, ali nemaju trenera, pa se mališani sami okupljaju i igraju čega stignu.

- Nije me ni zanimalo, pa nisam ni ispitiv’o odakle su moji došli, ali mislim da mi je prandeda doš’o iz Bačke - smeje se deda Žika. - Nemam vam šta zanimljivo ispričati, po ceo dan sam kod kuće. Ali eto, komšiluk je dobar, nemam loše reči za ovo selo. Svi se super slažemo i uvek se pomažemo. Mladi su otišli, a mi smo omatorili i postali onesposobljeni.

Sreća je da nemaju svi mladi želju da napuste Šišatovac. Naprotiv. Naši najmlađi sagovornici, Dušan i njegova sedmogodišnja sestra Marija, vole što žive u selu i planiraju da zauvek u njemu i ostanu.

- Kako da vam objasnim, jesam ja odavde od rođenja, ali sam išao u grad na nekoliko dana pa znam kako je tamo - kaže Dušan. - Ovde mi se najviše dopada priroda, ima mnogo zelenila, mnogo je živahnije i vazduh je čistiji. Kad završim četvrti razred, moraću da putujem u školu u Sremsku Mitrovicu. Žao mi je zbog toga jer ću se odvojiti od svojih drugara koji su ovde. Voleo bih u Šišatovcu da odrastem i imam svoju porodicu.

Osnovnu školu „Slobodan Bajić Paja” pohađa svega petoro dece od prvog do četvrtog razreda. Imaju fudbalski teren, ali nemaju trenera, pa se mališani sami okupljaju i igraju čega stignu. Budući da im je škola mala, nemaju prostor za fiskulturnu salu, te vežbaju u učionici.

- Nisu je lepo izgradili, nije bilo para da se lepo izgradi - uverava nas naš mladi sagovornik.

Ipak, da se ne ulaže u to selo ili da nema nikakve inicijative - nije istina. Kako nam je Dušan ispričao, njegovi roditelji su započeli porodični posao, odnosno, osmislili su da pored škole naprave kafić gde će turisti, koji dolaze u Šišatovac na svež vazduh, imati priliku da “posede, popiju kafu i pojedu sendvič”, a “tamo na planini će biti odmaralište za rehabilitaciju”. Biće kao neka banja, objašnjava mlađani Šišatovčanin.

A gde treba da bude banja, mora da ima vode! U Šišatovcu postoje dva manastira - jedan po kojem je selo dobilo ime, a drugi je manastir Petkovica, i oba imaju česmu sa izvorskom vodom. Pitate se koja je lepša? Pa, kako kome...

- Kad idem da prošetam, onda uzmem vodu ovde kod Šišatovca, ali mi je lepša ona kod Petkovice, ne zato što je moja baba tamo igumanija, već zato što, kad popijem tu vodu, osećam se zdravije i pročišćeno, kao da ima više minerala i gvožđa - kaže Dušan, a mi shvatamo da je to istina jer ne bi bio toliko pametan i mudar da ne pije mnogo tu vodu. S druge strane, njegova sestra Marija ipak više voli šišatovački izvor. - Zaboravio sam da vam kažem nešto o toj vodi! Ljudi iz grada dođu ovde da je sipaju!

Lea Radlovački

Foto: S. Šušnjević