Šta je to obradovalo meštane Gajdobre

Kako nam reče, vodoprivredno preduzeće iz Bačke Palanke očistilo je ovaj sekundarni kanalčić u sistemu kanala DTD u bačkopalanačkoj opštini, u njemu je bilo sveg  i svačega, pa je sve to kamionima odvoženo na jednu od deponija.

"Konačno, a slobodno mogu da kažem posle skoro pola veka, ponovo sam u kanalu, koji prolazi pored placa na kome je nekada bila stara kuća Bakmaza, video ribice, pijavice, odnosno živi svet se vratio u ovaj kanal na granici sela i atara", sav srećan nam govori i pokazuje Bakmaz.

"Ovde sam odrastao: u ovom kanalu i obližnjoj bari kao dečak sam naučio da plivam, tada se ovde pecalo, bilo je ribe. Potom su naišle godine, ma decenije, kanal je zatrpavan, zarastao, voda je stajala, nije bilo ničega sem korova koji sam ja čistio na oko 80 metara dužine, jer kanal prolazi tik pored moje ograde. Nisam se samo ja obradovao, obradovali su se svi u ovom kraju Gajdobre, odnosno svi ljudi koji shvataju da voda ponovo protiče ovim i drugim kanalima, a koliko je ovo bio velik posao neka posluži podatak da je ovaj kanal očišćen, po mojoj laičkoj proceni, u dužini od 3-4 kilometara, kaže Bakmaz. 

Veoma je bitno da voda koja se odvodi sa ovog terena bude čista, odnosno da ima života, jer voda iz ovog sekundarnog kanala ide u veći, pa potom još veći i na kraju, po prirodi stvari, završava u Dunavu...             

Tomislav priča da je kao dete zapamtio ovaj lep krajolik svoga sela, a potom je otišao u gimnaziju u Bačku Palanku, pa na studije, te za poslom i dalje. Potom se vratio u Palanku, davno počeo uspešan biznis, izgradio kuću u varoši, ali je pre 10 godina odlučio da u svom selu, kako naziva Gajdobru, izgradi „vikendicu“.

Napravio je na oko 15 ari zemljišta lepu kućicu sa svom potrebnom infrastrukturom, ogradio ceo plac koji je postao poveći voćnjak u kome Tomo ima oko 150 uglavnom stabala krušaka, ali nađe se i po koja kajsija, jabuka...

Nekako najviše nam je pričao o staroj lipi koja se nalazi u dvorištu blizu nove kapije,  koja lepo izgleda, a tek kada procveta i zamiriši...            

"Pokojni otac mi je pričao da, kada su naši došli u ove krajevi i dobili „kućerak“, da je lipa imala stablo debljine kao sada ova bandera koju je neko iz Elektrodustribucije bez moje saglasnosti postavio u blizini lipe", malo u šali, ali i u zbilji, priča Tomo.

"Ta lipa me asocira na lepe dane detinjstva, mladosti, pretke, postojbinu... Ispod ove lipe, u njenom hladu, i kada su najveće letnje vreline, temperatura je barem za 10 stepeni niža. Uvek ima vetrića, ma milina jedna, jer tu leti sedimo, priča Bakmaz.         

Kaže da se društvo kod njega okuplja petnaestak puta godišnje, peče se uglavnom riba, jer su svi rekreativni ribolovci.

"Bude tu svakavih priča u stilu „otpao mi je juče som od 18 kila!?“. Kako ga je izmerio? Ali, ima i istine, ima ovde ljudi, pa i ja sam tu negde, koji su hvatali somove od 30-40, i blizu 100 kila, pa je i „Dnevnik“ svojevremeno o tome pisao. Ipak, najlepše ja kada na talandari cvrče melezi, ili bela, a u kotliću se kuva nešto za kašiku, pa makar bio i pasulj", ređa nam Tomo „svoju ponudu“.

Kaže da posebna priča počinje kada dođe vreme pečenja rakije.

"To traje i po pet dana, a sve sam udesio da nam i po kiši i po hladnoći bude udobno. Imam kazan zapremine 160 litara, burad za kominu, balone za rakiju, bude je podosta, jer isključivo pečemo lozu, a kupimo i po 3-4 tone grožđa. Lepo je ovde s proleća, leti, s jeseni, a interesantno je da, iako imam sve uslove za boravak kao i u stanu, za deset godina još nisam ovde prespavao! Jednostavno, „vikendicu“ sam napravio u mom selu koje je 10 kilometara udaljeno od moje kuće u Bačkoj Palanci. Sve mi je blizu, a put automobilom, tamo-vamo, košta me dve litre dizela, jeftinije od autobusa, kaže Bakmaz.

Miloš Sudžum