Usamljenost je drugo ime za dijasporu

Među njima je i Drago Kekanović (Bratuljevci, kod Slavonske Požege, 1947), jedan je od najistaknutijih srpskih pisaca koji već više od tri decenije deluje u Hrvatskoj. Njegova proza vezana je za prostor zavičajne Slavonije i Zagreba, budući da u najvećem delu reflektuje sudbinu srpskih i hrvatskih protagonista u drugoj polovini 20. veka. Pripovedač, romansijer, dramski pisac i scenarista dosada je objavio knjige proze: Večera na verandi (1975), Ledena šuma i druge kratke priče (1975), Potomak sjena (1978), Zaglada, (priče, na poljskom, Krakov, 1985), Ivanjska noć (1985), Panonski diptih (1989), Riblja staza (1997), Američki sladoled (1998), Na nebu i druge priče (2002), Veprovo srce (2012), Usvojenje (2013), Izabrane priče (2014). Dobitnik je više značajnih književnih nagrada: Andrićeve nagrade, Svetozar Ćorović, Vitalova nagrada – Zlatni suncokret, Borislav Stanković, Branko Ćopić, Dušan Vasiljev… Bio je urednik u „Studentskom listu“, „Poletu“, „Prologu“ i u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“, a radio je i kao urednik i dramaturg u TV Zagreb.

Dolazite u Novi Sad na „Prozefest“, festival osnovan sa namerom da se književnost vrati živom i neposrednom kontaktu autora sa čitaocima, a pre svega mladom publikom. Šta za vas znače ti susreti sa čitaocima i koliko ste u prilici da pratite recepciju vašeg dela?

- Nisam u prilici. I nemam pouzdan uvid u recepciju mojih priča. Znate, kad ste sterani u manjinski tor i na sužene vidike, automatski gubite relevantne estetske kriterijume. Usamljenost vam je drugo ime za dijasporu. Ponekad, u toj usamljenosti pomislim kako sve što sam radio nije vredelo tolikog truda, ali se onda javi neki glas, udaljen hiljadama kilometara, sa sasvim druge strane ove naše „jabuke“, da poruči kako tamo, s te druge strane, celu noć nije ispuštao vašu knjigu iz ruku. Onda, opet, pomislite kako je sve ipak, imalo smisla. A budući je namera Prozefesta, koliko znam, zaista nova i jedinstvena, i to je ključni razlog što sam se odazvao, mada odavno izbegavam književna okupljanja, s onim izdajničkim i nepouzdanim izgovorom da će delo samo naći put do čitaoca. Jer, čudnovat je književni život: možda hoće, a možda i neće. U svakom slučaju, dolazim sa strepnjom i znatiželjom da čujem kako su mladi ljudi doživeli moje priče, koje ni odraslima nisu lako štivo.   

Na neki način vaše knjige su posveta istorijskom prisustvu Srba u Hrvatskoj, njihovoj izgnaničkoj sudbini, opštim i pojedinačnim tragedijama kroz koje su prolazili narodi na ovim prostorima. Koliko upravo taj tematski krug u vašim pripovetkama i romanima doživljavate kao neku svoju književnu misiju?

- Oh, ne bih posezao za tako krupnim rečima. Mislim da su stvari puno jednostavnije i tim gore. Svet nam na očigled tone u sve veće zlo, ali je nama, Srbima u Hrvatskoj slaba uteha što nismo jedini koji su postradali, i što će još mnogi tek postradati. Šta se tu može?! Bilo kako bilo, ne verujem, a nikada nisam ni verovao, da je u osnovi književnog napora nekakva misija i poslanje, ne, pre se tu radi o neobjašnjivoj unutrašnjoj prisili da ne smete olako odustati od tegoba koje stoje na putu uobličavanja vaše priče, jer bi to značilo da odustajete od samog sebe. Moranje je to, dakle. Nemogućnost odstupa i bega, izgovora i sakrivanja. Jer, priča koja vas nije probudila iz sna, nikada neće biti napisana. U procesu pripovedanja ima jedno mesto, jedan trenutak, u kom priča i pripovedač zamenjuju mesta, i taj je časak koliko nadrealan toliko i stvaran. Osetim li ga, znam da se priča sama dovršila. Davno, tamo još uoči devedesetih, meni je neponovljivi Aleksandar Tišma predskazao da me čeka „more jada“, da ću biti osuđen na priče o nesreći, i da već sada/tada zaboravim na veće čitalište, jer ljudi ne vole takve priče. Meni sve ove godine nije preostalo ništa drugo nego da se nadam kako pronicljivi i umni Tišma nije bio u pravu.

Vaša dela uspostavljaju vezu prema srpskoj književnoj tradiciji, o nekim od imena iz plejade najvećih srpskih pisaca simbolično govore i nagrade kojima su ovenačene neke od vaših knjiga. Koji su to autori kojima se uvek vraćate i za čijim delima posežete kada tragate za piscem u sebi?

- Da, to s nagradama se zaista nekako sklopilo u dobru priču koja se događa na pravim mestima i u pravi čas. Koliko se to može u datim okolnostima. Za mene je, ako ćemo pravo, najveći dobitak upravo činjenica koju ste naveli u svom pitanju: da moji romani i priče uspostavljaju vezu prema srpskoj književnoj tradiciji. Hvala vam na toj konstataciji. Šta bih više? U pauzama između dva naslova, inače, ne posežem za knjigama, okrećem im leđa, radije se otpućujem u dugačke i samotnjačke šetnje, tako mi je najbolje. Nema drugog načina da mi se javi nova priča.

Koliko književnost i kultura uopšte, po vašem mišljenju mogu da doprinesu nekim novim vezama, dijalogu, razumevanju i pomirenju na ovim prostorima?

- Malo. Ili nimalo. Verovatno grešim, ali u tom pogledu nikada nisam imao, a ni danas nemam, nekakvih iluzija. Jedno su parole, i dobre namere u koje ne sumnjam, ali je stvarnost sasvim drugačija. I danas kao nešto najružnije pamtim ona silna razočaranja naše bivše književničke braće i bratije kada bi saznala što sam po rođenju, a ne po državnosti. Meni glupo, njima neugodno. No, pustimo to. Ne radi se tu samo o nemilosrdnoj i notornoj činjenici da su književnost i kultura uopše oduvek bile u „državnoj“ službi, u ovakvom ili onakvom statusu, pa su tako i danas u zavisnosti od državne kase. Ima tu, zatim, još jedna pogubna tranzicijska posledica na koju se malo obraća pozornost. A radi se o tome da smo svi postali dovoljni sami sebi. I da nam drugi ne trebaju. Drugi kvare jedinstvo i slogu, unose nemir, remete sklad i idilu. I zašto bi se onda mirili, kad se baš lepo mrzimo. Da nam nije tako lepo, odavno bi utihnule svađe i splasnula mržnja. Ne znam kome je bolje tako, meni nije. I što je najgore u svemu, to traje godinama, a ne vidim da svi napori za novim „vezama“ donose primetne učinke, jer se nekim nepromišljenim činom brzo poništava postignuto. Voleo bih da grešim, ali se plašim da smo još daleko od bilo kakvog suvislog dijaloga, a kamoli do razumevanja. Pred mladim i pametnim ljudima je veći posao nego što očekuju. Mi smo se, izgleda, potrošili. Mom naraštaju ne preostaje ništa drugo nego da im držimo palčeve da uspeju.

Kakav je vaš stav prema Deklaraciji o zajedničkom jeziku čiji potpisnici smatraju da se u BiH, Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj koristi jezik koji lingvistički pripada istoj grupi?

- Nisam iz tog filma. Zato: neka njih, bez mene.

 

Nina Popov

 

U susret „Prozefestu”

Književni festival zvanično počinje sutra, a večeras od 19 časova u Kulturnom centru Novog Sada, koji je i organizator, odražava se program “U susret Prozefestu” na kome će predavanje “Borhesova deca”, posvećeno savremenoj hispanoameričkoj književnosti, održati Branko Anđić, književnik i prevodilac, jedan od učesnika “Prozefesta”. U 21 čas u hotelu “Leopold I” na Petrovaradinskoj tvrđavi održaće se razgovor argentinskom književnicom Luisom Valensuelom, Peruancem Santjagom Ronkaljolom i Brankom Anđićem.