Ribolovačke, ali istinite, priče Zorana Ljubičića Ljuše

Sremskih Karlovaca, koga kao Ljušu ili Zoku Alasa znaju i ljudi daleko od njegovog domicilnog parčeta Dunava. Naročito oni koji drže do pravog blagoutrobija, a ne mare koliko zvezdica ima bircuz, usmenom reklamom su saznali za oazu mira na obali velike reke, kakvu je uredio i do pre neku godinu u Prosjanicama vodio Ljuša. Radi njegovih ribljih specijaliteta koji naprosto obaraju s nogu, dolazile su persone različitih fela, od visokopozicioniranih stranačkih i državnih funkcionera, preko pevača i glumaca, do biznismena – kontorverznih i onih, valjda, legalnih.

– Bilo je tu i nekih švalerskih varijanti, mada sam takve nerado primao – priseća se Ljuša lepog perioda svoga života od početka devedesetih, kad se usidrio na Dunavu i tamo proveo narednih desetak godina. – Krenuo sam bez previše ambicija, nisam ja megaloman, napravio sam isprva skromnu sojenicu, vremenom joj dodao i letnju terasu, koja je sticajem okolnosti ubrzo postala i zimska jer su gosti dolazili i kad stegne zima a košava provetrava kosti. Za sve su, u stvari, krivi moji drugari s pecanja, koji su iz Beograda dolazili u Karlovce da love šarana, a kad ne bili imali sreće, zvao sam ih na ručak ili večeru. Nije red da ljudi idu kući gladni, ako već moraju slušati zvocanje žena da su silno vreme izgubili, a vratili se praznih ruksaka. A onda je jednom Aca Radovanović „podviknuo“ da ne može više tako, pošto nikome nisam hteo ništa da naplatim, pa predložio da unovčim to što umem u priručnoj kujni, s kutlačkom i varjačom. I tako je krenulo: sa stolom za osam osoba, šporetom smederevcem, jednim tiganjem i šerpom.

Tako Ljuša slučajno postade i birtaš, vreme je prolazilo, njegov kutak, lišen svakog nepotrebnog luksuza, nije se znatno uvećao, ali je pružao doživljaj za pamćenje.

– Funkcionisalo se isključivo na osnovu najave jer se moglo desiti da nemam ribu koju gost traži, a ja nisam hteo da se osramotim pred ljudima, pogotovu kada su putovali i po stotinak kilometara – objašnjava Zoran. – A kod mene niko nije dolazio nakratko. Ko je žurio, taj nije bio moj gost. Pokojni glumac Milorad Mandić Manda je jednom došao na ručak i naglašavao da je u velikoj žurbi, stalno gledao na sat jer su ga čekali neki upravnički poslovi ili televizijska snimanja, ali je otišao u tri sata posle ponoći. Tamo sam ja imao sve što me čini srećnim – mogućnost da pecam, čardu i ljude koje volim. Našao sam na tom delu reke strateško mesto gde se dobro lovi riba jer sam imao dobar pogled nizvodno i uzvodno. Za ribara je veoma važno da blagovremeno ustanovi sprema li se nevreme i samo mesto je bilo idealan spoj svega što mi je bilo potrebno. Što nisam imao, napravio sam. S obzirom na veličinu čarde i kako sam radio, sve je išlo kao podmazano, a i mojim gostima je odgovaralo. Iznosio bih im živu ribu i pitao koju žele. Kad sam bio raspoložen, činio sam  prave egzibicije, spremajući je tako da se može i viljuškom, bez noža, jesti pa su dolazili gurmani iz svih društvenih slojeva, od premijera do onih s tankim platama. Ma, svi redom!

Ribarenjem je Ljuša počeo da se bavi još kao dete. Doduše, na to je donekle očigledno uticao i genetski kod jer se tim zanatom njegova porodica bavi već generacijama. A on je finese učio od oca Gliše, ili Bábe, kako ga zove po starinski zove.        

– Danas je drugačiji vakat pa je mojim sinovima nepojmljivo da neko sa sedam-osam godina, kada mu otac kaže da ujutru rano ide na pecanje, od uzbuđenja ne može da spava – vajka se Zoran. – Iako u krevetu, u mislima sam već bio na vodi. Po celu noć sam se prevrtao, brinući da li je sve spremno ili će nam od mamaka štagod zafaliti. Bába i ja smo od svitanja do sumraka bivali na vodi i u to doba, kada bi hteo da me kazni, trebalo je samo da mi zabrani da idem na pecanje. Već sa 14-15 godina imao sam svoj čamac i, zahvaljujući tome, odmalena se saživeo s prirodom, učeći njene znakove. Kad primetiš negde pečurke, to znači da tu sigurno voda neće doći. Godinama posmatram i šta topole čine živom svetu pa ne mogu da se načudim zašto ih uporno sadimo. Iskoristio sam priliku da to objasnim i jednom od predsenika vlade, kada je dolazio kod mene, ali očigledno nije razumeo o čemu sam mu divanio.      

Kao kulinaru, najveći su mu izazov riblje vrste s mnogo kostiju, koje na vešt način odstranjuje pre nego što ih iznese na sto, ali u lovu nije probirač – puca na sve što je dozvoljeno.     

– Sve volim da jedem i lovim – veli Ljuša. – Postoje vrste koje zahtevaju pravu vitešku borbu. Veliki som nameće bitku, treba znanja i umeća da ga savladaš. Da je glup i naivan, ne bi toliki narastao. I šarana je teško uloviti. Pametna je to riba, jedino glupa u sezoni parenja, kao i čovek. Samo mu tada možeš doskočiti.

Žali se što je na reci sve više onih kojima tamo nije mesto. Naziva ih nabeđenim, novokomponovanim ribarima jer po svaku cenu žele da što brže zarade. Ipak, ne odustaje i na vodi je stalno. Njegova čarda, od kada je promenjena namene tog priobalnog dela Karlovaca, više ne radi, ali on odlazi povremeno da je obiđe, tek da ga želja mine.

– Ono je bila moja druga, odnosno prva kuća – kaže sa setom u glasu. –

Prespavam tamo često, ali to više nije isto mesto.    

Još od kada je 1999. ostao bez posla u DES-u, ribarenje je njegova ne samo strast već i posao. S Dunava se preselio u same Karlovce pa u porodičnoj kuću, Stražilovska, numera 3, kao i ranije, dočekuje ljubitelje ribe, ali i drugih špecija.

Zorica Milosavljević

Foto: F. Bakić