Vatrogasac - od borbe sa vatrenom stihijom do ljubavnih savetovanja

poplave, pa čak i kad se pojave zmije ili slepi miševi, pripadnici Novosadske vatrogasne brigade uvek su na mestu dešavanja, na „prvoj liniji vatre“, često čak i bukvalno, ulazeći tamo gde niko drugi nije smeo. Zahvaljujući svom nimalo rutinskom i potpuno specifičnom poslu, naši sugrađani vatrogasci mogu kazati da su upoznali grad na potpuno poseban način, kao i da su se susreli i s nekim od njegovih najtežih trenutaka, a bilo je i smeha i suza. Svaki od njih mogao bi o svojim doživljajima napisati feljtone, a prenosimo samo deo onoga što su nam kazali vatrogasci s kojima smo pričali o tome kroz šta su prošli i šta su sve doživeli, kao i kako se oporavljaju nakon neke teške intervencije i zašto često umesto o „kolegi“, jedan o drugom pričaju kao o „drugaru“.

– Sećam se kada je goreo Radnički... – počinje priču vatrogasac Goran Mičić, koji je u Novosadskom vatrogasnom domu od 1990. godine. – Spasli smo jednu devojku, ali jedna osoba je stradala, nažalost. Uspeli smo da spasemo i jednog momka koji je visio na kablu. Kolega je krenuo po njega pa mu je on kazao „Ej, ti si se upalio“. U tom trenutku ja ga zalivam vodom, a gledam kako ovaj visi, ne znam odakle je kolega došao... U jednom trenutku, dvojica kolega mu kažu „Ej, skači, hvatamo te“. Nije bilo druge mogućnosti... Onaj dole vatrogasac je morao da ima dovoljno poverenja u ostale. I to kad spaseš nekog, to ti je... velika stvar. Sve to, i dobro i loše, oblikuje te, i kao čoveka i kao vatrogasca... Emocije tada moraš ostaviti sa strane, razmišljati brzo i doneti odluke, nema vremena za većanje...

Vatrogasna brigada u Novom Sadu najviše je bila opterećena za vreme bombardovanja 1999. godine, seća se komandir Atila Varadi. Osim redovnih intervencija, na rafineriju se moralo motriti bez prestanka, pošto je, kako kaže, uvek bila pod udarom.

– Od prvog dana bombardovanja, noću smo išli tamo... – kaže Atila, vatrogasac s bogatim iskustvom u najrazličitijim vrstama intervencija. – Bili smo u vezi s radio-amaterima. Kad bismo krenuli da gasimo, oni bi nam javljali ako dolaze avioni da bismo se sklonili i sačuvali živote.

Radio-amateri odigrali su veliku ulogu za vreme bombardovanja, saglasni su naši sagovornici. Ipak, prvih dana, dok se nisu „uigrali“, vatrogasci su izlazili na intervencije, ne znajući šta ih čeka.

– Mostovi su noću bili zatvoreni jer se očekivalo da će ih tada rušiti – kaže Atila. – Dana kad su „tukli“ Žeželjev most morali smo da ga pređemo, a bio je blokiran. Mi u kamionu, prekrstimo se i... pun gas i jurimo preko mosta. Hoće nas pogoditi ili neće... Sada se i nasmejemo kad pričamo o tome, ali u tom trenutku mislili smo da ginemo sigurno. 

Iako su bili na udaru, mostove su, kažu naši sagovornici, u „roku službe“ morali da prelaze. Dešavalo im se i da im policajci na ulasku na most požele sreću, ali i da ne znaju da li će izvući živu glavu pa je prelazak mosta, kažu, izgledao kao večnost. Ipak, takve trenutke, možda i najteže u karijeri, naši sagovornici i njihove kolege često su „gurali“ kroz šalu, koja je, kako kaže Atila Varadi, mehanizam odbrane od takvog stresa. Jer, ako bi sve kroz šta prolaze primali k srcu, ne bi ostali na tom poslu „ni pet godina, popucali bi“. A neki od najtežih zadatka s kojima se susreću i danas su, kažu, tehničke intervencije, na primer, u saobraćajnim nezgodama.

Po rečima komandanta komandant Vatrogasne brigade u Novom Sadu Stojana Milovca, brigada je tim koji deluje zajedno, a kad teške situacije prođu, o tome pričaju, a neki put se i našale. Bitno je, kaže on, da se to podeli s grupom.

– Ovo i jeste timski rad – dodaje Goran Mićić. – Ako spaseš nekog čoveka u požaru, nisi to samo ti uradio. Zato moramo dobro da se poznajemo i da smo kao jedna velika porodica. Ima situacija kad ti imaš loš dan, ali zato tvoj kolega zna za to i vuče onda tvoj deo tereta na svojim leđima. Nema mesta sujeti. Zajedno sve radimo.

Stojan Milovac ističe da su tehničke intervencije veoma teške i starijim, iskusnim kolegama, naročito noću  – Nije svejedno kad se u pola noći čuje alarm i preko razglasa čujemo da idemo na takav zadatak. U tom trenutku, slike u glavi su najrazličitije jer, tamo se svašta viđa - dodaje Milovac.

Njegov kolega, vatrogasac i sada dispečer Goran, kaže da je u takvim situacijama najveći strah vatrogasca da se ne susretne s nekim koga poznaje, dok komandir Atila dodaje da je takav slučaj i s požarima. „Nije ti svejedno“, iskreni su.

– Jednom prilikom dobili smo dojavu da na jednoj adresi u Futogu gori kuća, a kolega pored mene ponavlja tri puta: „To je moja kuća“, a nije svestan šta se dešava. Srećom, nije bilo ništa ozbiljno, ali, jednostavno blokada nastane u trenutku. Kad nisam kod kuće i vatrogasci prolaze ka Veterniku, uvek mi je u glavi da možda idu ka mojoj kući – kaže Goran.

Po rečima komandanta Milovca, danas se često dešava da ih zabrinuti sugrađani zovu jer je neko ostao sam u stanu te se, kaže, može desiti i da, kad uđu unutra, nađu osobu koja je preminula pre nedelju dana. Ipak, pošto su vatrogasci često adresa i za slučajeve u kojima niko drugo nije nadležan, dešava se da se susreću i s polukomičnim situacijama u kojima su naši sugrađani glavni akteri, koje ih onda, kroz priču, dugo zabavljaju. Ljubavni problemi su, kaže Atila kroz smeh, među najčešćim takvim situacijama.

– Dođe momak kod devojke da je iznenadi, a ona s drugim u krevetu pa taj pobegne kroz prozor i stoji tu, neće da se vrati – seća se Atila.

Ipak, posao vatrogasca je takav da su one druge situacije, opasne i emotivno „teške“, mnogo češće, kada se vozi kroz crveno jer su životi u pitanju. Tada se naši sagovornici i njihove kolege, odnosno „drugari“, kako ih nazivaju, oslanjaju jedni na druge i ostavljaju emocije po strani, čuvajući ih za neke mirnije trenutke, kada sve prođe, da „odrade“ svoje.

D. Ristić

Foto: R. Hadžić

Zahvalnost uz rođendansku žurku

Iako često „gurnuti u stranu“, novosadskim vatrogascima zahvalni su mnogi od naših sugrađana, a neki im čak duguju i svoje živote. Tako je jedna porodica, nakon što su ih spasli iz kuće u požaru, odlučila da rođendan svoje dece proslave u Vatrogasnom domu, godinu nakon intervencije, izražavajući tako zahvalnost prema našim humanim komšijama – pripadnicima Novosadske vatrogasne brigade.