Milan B. Popović: Pesma valja ili ne valja, nema tu puno mudrosti

Bilo je, međutim, i onih kojima se nikako nije svidelo što se „trubadur progurao ispred pravih pesnika”. Postoji li crvena linija između „trubadura” i „pravih” pesnika – i gde bi ona bila, pitali smo Milana B. Popovića, jednog od najproduktivnijih pesnika nove generacije čiji su stihovi ugrađeni u pesme “Del Arno benda”, “Instant karme”, Vudu Popaja, Skaj Viklera, benda “Broken Arronj”, Nikole Čuturila...

– Ne postoje “pravi” pesnici, pa čak ni „trubaduri“ – kaže Milan B. Popović. – Postoje mudri i iskusni, klesani i proživljeni, frustrirani i patološki, refleksivni ali ne i patetični...  Ja bih dodao da postoje i iskreni, tzv. ispovedni pesnici - i oni jesu temelj poetike i kod nas i u svetu- bez ramova i okova, koji poezijom pribegavaju kao svojevrsnom ventilu od kapitalizma koji dominira u svim društvenim sferama. Dakle, nema crvene, pa čak ni crne linije, ima samo istine ili laži. Pesma valja ili ne valja! Nema tu mnogo mudrovanja, to se jednostavno oseti! 

Dragoslav Andrić je antologijom „Stereo stihovi” u jednom trenutku napravio ogroman pomak u gledanju na rok poeziju na ovim prostorima. No, čini se da smo se sada ponovo vratili nekoliko koraka. Ili grešim?

– Ne grešite. Ja sam dokaz, jer sam dobrom voljom retkih urednika kulturnih stranica, možda najvidljiviji u medijima, a i dalje zapravo delujem iz senke, polu ili iz potpune ilegale. To mi na neki način i prija, jer onda sam i postavljam “pravila igre”, a pritom razbijam u paramparčad uspostavljene konvencije, nadam se, jednim dobrim pesničkim direkt-udarcem!

Da li je i u kojoj meri sa nedavnim objavljivanjem dvostrukog CD-a „Hronično neumorni”, kompilaciji numera na vaše pesme, povećan interes čitalaca za poeziju koju pišete?

– Jeste povećan. To mi je svakako bio i jedan od ciljeva i u suštinskom i u geografsko-koordinatnom smislu. Naime, cilj od krucijalnog značaja je da moja poezija, preko svih ovih muzičkih sastava s kojima sam sarađivao, najpre dođe do njihove publike, i uđe u njihove koncertne set liste, i da onda tako dopre do šireg kruga ljudi. I sada nema dana a da me ne kontaktiraju predstavnici od “vintage” do “teenage” publike, koji bi voleli da poseduje neko od moja četiri dosadašnja književna ili dva muzička izdanja. Javljaju mi se i oni kojima čitanje poezije i nije bilo neki poseban reper vrednovanja, ali im se sada ona, tako “na tacni” ponuđena, svidela, jer se konzumira uvijena u muzički lako dopadljivu ali izuzetno kvalitetno pripremljenu oblandu. Iako moje pesme “nisu na prvu loptu“, nisu baš „laki“, već su pre „teški“ komadi.

Na albumu „Hronično neumorni” ima reprezenata i regea, i hip-hopa, i malo čvršćeg roka. Ako probate da se malo izmaknete - naravno, koliko je to autoru moguće – u kom muzičkom pravcu vam stihovi najbolje funkcionišu?

– Iskreno, uz akustičnu gitaru i klavir sa jedne strane pera i mikrofona, i s druge strane uz operski gotik metal u stilu beogradskog sastava “Abonos”. Uostalom, njihovo izvođenje pesme “Urlik” bilo je inicijalni okidač da se uradi prvi CD numera na moje stihove - hard&heavy kompilacija “Vreme brutalnih dobronamernika”. Sada, zajedno sa numera sa ove druge kompilacije, stižemo do ukupno 50 izvedenih pesama. To je ogroman poduhvat svih muzičara sa kojima sam, na obostrano zadovoljstvo, sarađivao.

Ne insistirate na unisonosti poetskog izraza, naprotiv. Da li izbor stila i forme unapred zadajete sebi ili su oni plod trenutne inspiracije?

– Princip “pišem pa kako ispadne” je krajnje deplasiran i toga se gnušam. U neku ruku, pojavi se tren koji mogu podvesti pod dobro i kreativno kanalisan diktat podsvesti. To je simpatično, takođe. Međutim, inspiracije ima ili nema. Desi mi se da u jednom danu napišem tri pesme, a da potom šest meseci ne osetim potrebu za pisanjem. Vreme je surovo kao i svakodnevnica. Moguće je da koliko god to pogoduje kao inspirativni ključ, toliko snage, mentalne i duhovne, i uzima, pa se gubi na elanu i kvalitetu u isto vreme. Ali nema te sile koja bi mene od poezije odvojila! Poezija je (moj) spas! 

M. Stajić