Duborez - bekstvo iz nerealnog sveta

živeći u svetu heroina. - Za najveće neradnike je najbolje kada pobegnu u rad jer je to najzdravije bekstvo iz nerealnog sveta, a u duborezu imaš vremena da razmišljaš o svemu i svačemu, pa nema mesta za povratak.

Boro je korisnik Prihvatne stanice i dnevnog boravka za beskućnike, kao i prenoćišta pri Centru za socijalni rad. U takvu situaciju došao je sticajem nespretnih i nesrećnih okolnosti, kada se u januaru povredio. Nije imao lične dokumente te je odveden u Prihvatilište za beskućnike u Futog. Bio je korisnik te ustanove do septembra, što mu je omogućilo da se ponovo bavi duborezom, izlaže i prodaje svoje radove. Taj talenat je usavršio još 2012. godine u hrišćanskoj zajednici „Zemlja živih”, gde je bio dve godine na odvikavanju, pa tako danas najčešće izrađuje crkvene motive i grbove.

- Uglavnom radim nešto što ljudi vole da imaju u svojoj kući, a za to su najprikladnije ikone, krst i grb Srbije - navodi naš sagovornik italijansko-hrvatsko-bosanskog porekla. - Za duborez je najzahvalnija lipa jer ima gustu strukturu a mekana je za obradu. Takav rad može dobro da se naplati, ali se na našim prostorima ne vrednuje dovoljno. Može i pristojno da se živi od tog posla jer ulaganje u alat i materijal nije skupo. Za duborez su potrebni nožići, dleto i šmirgla. Najpre se na drvo nacrta slika, pa se nožem izvuku konture, a onda se useca od spolja ka unutra da bi se zadržala dimenzija. Talenat nije neophodan jer se osećaj za takav poduhvat stiče vremenom.

Međutim, da bi se Boro mogao baviti tom umetnošću, neophodan mu je prostor za to. U Futogu imaju malu i dovoljno opremljenu radionicu, ali, budući da više nije korisnik tog prihvatilišta, nema ni pravo da odlazi tamo i ispoljava svoju kreativnost. Stoga ima ideju da neiskorišćena prostorija, koja se nalazi u blizini Dnevnog boravka na Bulevaru kralja Petra Prvog, a koja pripada „Vojvodinaputu”, bude adaptirana u prostor koji bi bio odgovarajući za održavanje raznih radionica.

- Iako smo trenutno na ulici, ima dosta nas koji smo sposobni za razne aktivnosti, ili da obučavamo druge - smatra Batočeli, navodeći da su najozbiljniji radovi koje ima iza sebe duborez tri ikonostasa, kao i izrada bračnog kreveta. Međutim, ni pravljenje kuhinjskih elemenata mu nije strano.

- Bilo kakav rad će osposobiti osobu koja je navikla na ulicu, da prestane da razmišlja o takvom načinu života. A problem kod tih ljudi je što su navikli na ulicu i u tome vide sav smisao života. Meni je to neshvatljivo. Potrebno je samo malo podsticaja nekome da krene da radi, a kad dobijemo i neki stimulans, pohvalu, još lakše i brže sve funkcioniše. Zato nam je neophodno da imamo radionice.

Život bez krova nad glavom je zahtevan jer osobe koje su u takvom stanju beskućništva, moraju na razne načine da se dovijaju da bi preživele ali, kako Boro kaže, najčešće ne razmišljaju i o tome kako da se sklone s ulice. Trudeći se svim snagama da uspe u tome, jer su nada i vera jedino što ga drži na zemlji, u stalnoj je potrazi za poslom, ali nigde ne može da se zaposli dok ne dobije lična dokumenta. Ranije ga je heroin sprečavao u tome, a sada je problem druge prirode mada, ovog puta, lakše i brže rešiv.

- Teško je pomoći osobi koja je, kao ja provela 30 godina u svetu narkotika. Upropastio sam sve kontakte i veze, pa tako i s rođenim bratom i sestrom. Pokušavam da sve to povratim, ali potrebno je mnogo vremena. Nema pravila kako se ulazi u porok. Jednostavno se uđe u taj svet, a kad primetite da ste tamo, već je kasno za izlazak - ističe Boro.

L. Radlovački

Unikatan bicikl za vožnju bez razmišljanja

- Po struci sam automehaničar, pa volim i da pravim bicikle - kaže Boro Batočeli, koji ne odustaje od pronalaženja boljeg i sigurnijeg života. - Imam nekoliko unikatnik bicikala. Zovu se “single city” jer imaju jednu brzinu i namenjeni su za gradsku vožnju. To je maksimalno jednostavan bicikl koji služi da se vozi i ne razmišlja. Uz to je veoma kvalitetan i zahvalan.