Za zlato pripreme čitavog života

u Svetskoj ligi i Svetskom kupu, a može da se podiči i da na klupskom nivou ima najveće trofeje, jer je s Partizanom stigao do trofeja Evrolige i Superkupa Evrope. Ponikao je, kao i njegovi reprezentativni drugovi Branislav Mitrović i braća Gojko i Duško Pijetlović, te nekadašnji saigrači Slobodan Soro i Nikola Rađen, u vaterpolo školi novosadske Vojvodine. Uvek se rado vraća u rodni grad, pa je tako bilo i ovoga puta, kada su se on i Branislav Mitrović družili sa podmlatkom kluba iz kojeg su potekli.



Osvajanje olimpijske medalje, a naročito zlatne, kruna je karijere jednog sportiste. Ti si je dostigao, kakav je osećaj?



- Jednom prilikom, Dejan (selektor Savić) me je ispravio kada sam rekao da smo se spremali četiri godine za ovo zlato, rekavši: “Nisi se spremao četiri godine, već se za ovo spremaš tokom čitavog života”. Kada smo uzimali evropsko i svetsko prvenstvo, verovao sam da je to vrhunac i da kod osvajanja olimpijskog zlata nema razlike, misleći na unutrašnji osećaj. Sada sam shvatio da nije tako. Na Olimpijskim igrama je potpuno  drugačiji ambijent, koji prija svakom sportisti koji se tamo pojavi. Moram da naglasim da se mnogo teže dolazi do te zlatne medalje, nego do ovih ostalih. Samim tim, ova medalja je i sjajnija i značajnija. Moj osećaj je da Olimpijske igre ne mogu da se mere s ostalim prvenstvima – rekao je za “Dnevnik” Miloš Ćuk.



Osvajanjem olimpijskog zlata ostvarili ste i svoje i snove prethodnih generacija kojima to nije pošlo za rukom?



- Da, ostvarili smo snove. Skoro dvadeset godina je trebalo da se ponovo osvoji zlato na Olimpijskim igrama. Prethodna generacija bila je na korak, ali nije uspela. Eto, mi jesmo. Biće, možda, malo teže naći motvaciju za sve ono što nam predstoji, ali sigurno je da su od jedne zlatne olimpijske medalje bolje dve, tako da ćemo sada težiti ka tome, kao i ka najvišem plasmanu na ostalim takmičenjima koja su pred nama. Ovo je kruna jedne generacije, jer više nećemo biti u ovom sastavu.



Ti nisi igrao u finalu zbog povredio koju si zaradio pre te najvažnije utakmice u tvojoj karijeri. Kako si se osećao pre, za vreme i posle tog finala?



- Bio je to šok za mene kada sam, posle razgovora s lekarom, saznao da neću moći da igram u finalu. Našao sam se u situaciji da razmislim šta sada treba da uradim da pomognem saigračima na bilo koji način, jer u vodi to više nisam mogao. Razmišljao sam da li mogu malo da ih ohrabrim pred finale, a bilo je bitno da se ne sazna do utakmice, pa čak ni tokom nje, da neću uopšte ulaziti u vodu. Pokušavao sam da dam doprinos koliko sam mogao. Između ostalog, nisam nosio longetu ni u menzu. Pričao sam s drugovima i ohrabrivao ih, koliko sam mogao. Šok je bio veliki, žal ogroman, ali šta sada... Pomirio sam se s tim i na kraju je ispalo odlično.



Andrija Prlainović je posle osvajanja zlata rekao da su tu medalju osvojili i za tebe.



- Prle (Andrija Prlainović) i Bane (Branislav Mitrović) su mi pred utakmicu obećali: “Sine, sutra nemoj da se sekiraš, tu smo mi”. Mislim da je ono što su oni tada rekli, bio i naš moto. Bili smo tu jedni za druge, u svakom momentu. I kada je trebalo da se “gine” u bazenu i kada je trebalo da se trenira, ali i da se slavi. To je jedini iskreni, pošteni put do uspeha.



Malo ste lošije počeli, da li vas je pritisak koji su vam nacija, ali i mediji nametnuli - da morate da osvojite to zlato - remetio?



- Mnogo se stvari poklopilo u jednom skroz pogrešnom momentu. I pritisak i naša malo lošija forma na početku, te nedostatak sreće. Nismo mi toliko loše igrali u prve dve utakmice, ali mislim da je sve uticalo po malo da izgubimo protiv Brazila. Tada smo dotakli dno.



Da li je to bila prekretnica?



- Da, bio je to dobar, pozitivan šamar i od te utakmice videli smo da više nema prostora za poraz. Znali smo da mora da se pobeđuje i verovali smo da je sve to bio samo jedan loš period, koji je ostao iza nas.



Da li vaša i ostale medalje iz Rija mogu da pomognu popularizaciji vatrpola i sporta uopšte u našoj zemlji?



- Mogu da pomognu na popularizaciji sporta kod nas i verujem da će biti više dece na bazenu ili po halama. Mi; ostali; treba da im omogućimo da imaju gde da treniraju, da ne moraju da prođu sve što smo mi prošli, već da imaju lakši put.



Operisao si šaku po povratku iz Rija. Operisao te je Vladimir Harhai, ortoped, inače lekar reprezentacije. Sada ti predstoji terapija?

- Pošto me pregledaju u Egeru, vratiću se na dve nedelje u Novi Sad; na rehabilitaciju. Kada to odradim; priključiću se ekipi i nastaviti s treninzima.



Pored tebe u Egeru su Bane Mitrović i Boris Vapenski, kakve su ambicije tima?



- Ekipa je sastavljena od dobrih pojedinaca i ambicije su nam kao i prethodnih godina - šampionske – zaključio je Miloš Ćuk.

Gordana Malenović

Pesimista



Kakva je budućnost vaterpola u Srbiji?



- Pesimista sam po tom pitanju. Od kada sam počeo profesionalno da igram, a od tada je prošlo nekih osam -devet godina, svake godine je sve lošije. Počeo sam u Vojvodini, sada sam u Mađarskoj. Mislim da treba neko čudo da se desi da bi se nešto popravilo. Došli smo u situaciju da niko od nas ne može da se vrati u Srbiju da igra. Ovde se ne nude nikakvi uslovi i to je naš osnovni problem, a mislim da je tako i u ostalim sportovima.