Ljubavna priča o mržnji

 festivalsku nagradu (Grand Prize of the Americas). Bila je to njegova svetska premijera, a za najbolji je proglašen u konkurenciji s još 21 filmom u takmičarskoj selekciji festivala, čije je 40. izdanje održano od 25. avgusta do 5. septembra.

Predviđanja da bi to mogao biti film godine u Hrvatskoj, ali i regionu, dobila su tako dodatnu podršku i težinu. No, još važnije je, da smo, po svemu sudeći, dobili vredan i važan film, o nama samima.



A sem činjenice da je kod nas Grlić jedan od omiljenih reditelja praške škole, zahvaljujući antologijskim ostavrenjima kao što su “Samo jednom se ljubi”, “U raljama života”, “Čaruga”...  uspeh njegovog novog ostvarenja za ovdašnju publiku dodatno je zanimljiv, jer u njemu glavnu ulogu - ulogu penzionisanog profesora, homoseksualca i transvestita, igra Nebojša Glogovac. Uz njega, glumački kvartet čine još i Ksenija Marinković, Dejan Aćimović i Božidar Smiljanić. Scenario potpisuje Ante Tomić zajedno s Grlićem, čime se nastavlja plodotvorna, reklo bi se i uzbudljiva saradnja ovog tandema, započeta filmom “Karaula”.



Svi vaš film definišu kao “ljubavnu priču o mržnji”. Ujedno, to je i podnaslov filma “Ustav Republike Hrvatske”. Šta zapravo stoji iza ovog, koliko atraktivnog toliko i kontradiktornog podnaslova?



– Iza tog podnaslova krije se priča o ljudima koji su, kao i svi mi, puni predrasuda, koji jedni druge gledaju kroz kliše-naočare i koji zatim te jednodimenzionalne slike pretvaraju u netrpeljivost. No, kada ih nevolja natera na to da međusobno moraju da komuniciraju, kada, dakle, po sili nužde moraju jedan drugome zaviriti ispod tog klišea, onda najčešće u drugome počinju prepoznavati ljudsko biće. A kada se to dogodi, kada dvodimenzionalna slika postane trodimenzionalna, onda se tu svašta može dogoditi. Pa možda čak i ljubav.



Ima li jednostavnog odgovora na pitanje zašto toliko uživamo u uzajamnoj mržnji? Katkad, što su razlike manje, ona je veća...



– Mržnja je manje-više uvek lokalna. Mrze se susedne zemlje, mrzi se prvi a ne drugi komšija, mrzi se onaj s kojim sediš na poslu u istoj sobi...  Mržnja je veliki posao. Traži puno energije a istovremeno izjeda, prazni čoveka. Ne znam koliko se u mržnji može uživati? Jedino političari vidljivo uživaju u njoj, jer im je ona najbolje pomagalo za dolazak na vlast.



Koga bi to “Ustav Republike Hrvatske” kada stigne u bioskope na ovim našim eks-JU porstorima mogao razbesneti. S druge strane, kome će se svideti?



– I ja bih rado znao odgovor na to pitanje.



U ovom, čini se kao i u svim vašim prethodnim filmovima, istrajno se bavite živim ljudima, ne idejama. Šta povremeno misleću zverku – čoveka – čini tako inspsirativnom za jednu i milion ostalih filmskih priča?



– Ljudi su divno komplikovane životinje. Nepredvidljive. Za razliku od njih, ideologije su jednodimenzionalne i krajnje predvidljive. Između žive osobe i mrtve ideologije uvek su me puno više zanimali živi ljudi.



Ako računamo i nerealizovan projekat “Čudo u Poskokovoj dragi”, te “Karaulu” i “Nek’ ostene među nama”, ovo je, kada govorimo o celovečernjem filmu, vaša četvrta saradnja s piscem Antom Tomićem. Šta taj spoj čini pravim?



– Različite smo osobe koje dolaze iz vrlo različitih sredina. Da o razlici u godinama i ne govorim. On kaže da on vuče naše likove na svetlo dana, a da ih ja guram u njihov vlasiti mrak. Ukratko; da je on pozitivac, a ja negativac. Sve to zajedno je verovatno preduslov za dobru saradnju u kojoj, i nakon svih ovih godina, još uvek uživamo. Dokaz tome je da smo zadnju ruku scenarija za “Ustava Republike Hrvatske” pisali tu, pored Novog Sada, na sjajnom “Salašu 137”, na mestu čistog užitka.



Kada film kreće u distribuciju? Kada ćemo ga gledati u Srbiji?



– Na plakatu će pisati “Ustav Republike Hrvatske  - u Srbiji od 17.10. 2016.”



Vladimir Crnjanski