Bata selo pretvara u umetničko delo

i tako je već tri decenije. U ovom naselju novokneževačke opštine obitava oko 140 duša, ali ih višestruko više kada se za praznik sjate svi čiji su ovde koreni, a žive u Novom Kneževcu, Kikindi, Subotici, Novom Sadu, Beogradu i drugde.

Sredinom prošlog veka Podlokanj je imao nešto više od 500 žitelja, ali se suočava sa istom sudbinom kao mnoga sela, pošto je mlađarija uglavnom odlazila, a da pre dve i po decenije nisu naseljavane izbeglice demografska slika bila bi još nepovoljnija. Oni koji su bliže, češće navraćaju u selo, a domaćini iz Podlokanja rodbinu, prijatelje i goste iz dijaspore za praznik dočekuju bogatom trpezom, pa se ti susreti začine nostalgičnim podsećanjima kako se nekada radilo i živelo, a kako je to danas kada je sve više domova sa ostarelim žiteljima.

U dvorištu bivše škole organizovano je takmičenje u kuvanju riblje čorbe u kome su se kulinari Podlokanja takmičili sa gostima iz okoline. Najukusniju je skuvao Milivoj Horvat, druga nagrada pripala je Kristini Elezović, oboje su iz Podlokanja, a treći je bio Duško Jovetić iz Novog Kneževca. Fudbaleri „Hajduka” su ugostili „Solid” iz Subotice, a uveče pod šatrom veselje je potrajalo uz svirku orkestra „Tik-tak” iz Kikinde.

Radmila Elezović (75) živi sama, napominjući da je u selu još dvadesetak usamljenih udovica i mnogo manje udovaca. Zadovoljna je što su već u toku prepodneva došli sin i ćerka, unuk i praunuk, a još je čekala da vidi ko će sve pristići u toku dana od rodbine i prijatelja.

- U Podlokanju sam rođena u teško ratno vreme 1941, ovde odrastala, a u kući nas je bilo petnaestoro dece, od dve majke. Moj otac Todor Samaryija se ženio dva puta. Prva supruga mu je umrla i iz tog braka je ostalo sedmoro dece, a moja majka je rodila još devetoro, jedno od dece je umrlo, a ostali kako su odrastali razišli se svako na svoju stranu. U kući je ostao samo bratovljev sin. U međuvremenu su mnogi i pomrli, pa smo ostale još nas četiri sestre od druge majke – priča Radmila Elezović.

Njen pokojni muž radio je u Banatskom Aranđelovu u magacinu, ali Radmila napominje da su obrađivali i četiri jutra zemlje, pa su najviše sejali arpayik i kukuruz, držali svinje i krave i „mučili se svakojako”.

- Ostala sam sama od kada je pre šest i po godina umro muž Božo i sada mi je najgore. Deca dođu, na kratko i svako ima svoju kuću i decu kojoj se vraća. Ne mogu oni stalno biti ovde sa mnom. Moraju poštovati svoj posao i porodicu. Svi dobro znaju da je praznik sela prilika da se sretnemo i budemo na okupu – kaže baka Radmila.

Radmilin sin Milovan Elezović živi u Kikindi, radi u vodoprivredi, ali je oslonjen na rodni kraj. Navratio je u Podlokanj, a ispred kuće u hladovini je zaustavio kolegu iz yudo sporta Munira Šaborića iz Kanjiže i suprugu mu Ramdilu, koji su u Podlokanju bili da vide Muzej naivnih pravoslavnih ikona i postavku keramike, koju je uredio i za posetioce otvorio poznati galerista i kolekcionar Milivoj Bata Klepić. Iz Beograda se Bata vratio u rodno selo, pa ga dobro uzdrmao u učmalosti i doprineo da se ulepša i zauzme mesto na kulturnoj mapi.

- Čuli smo šta je sve Milivoj Bata Klepić uradio u Podlokanju, a pošto Kanjiža nije daleko iskoristili smo priliku da se upoznamo sa umetničim blagom koje je sakupio i šta je sve uradio. Kada bi svako za rodno selo uradio što i Bata, život bi bio drugačiji, tako da bi za njegov poduhvat morali više razumevanja imati oni koji su nadležni za bavljenje kuturom i selom - pod snažnim utiskom bio je Munir Šabotić.

Miloje Kecman iz Novog Kneževca objašnjava da radi kao vozač, pa dosta vremena provodi na putu, ali često navraća u Podlokanj.

- Imam kuću u selu pa svaki slobodan trenutak provodim u Podlokanju. Izuzetno je lepo i dosta uređeno selo, najviše zahvaljujući Milivoju Bati Klepiću koji je nosilac svega što se u poslednje vreme promenilo, a mi ga pratimo. Naprvaio je dosta ćuprija ispred kuća na glavnoj ulici, postavio skulpture, pa sada svi gledaju da uredno drže okućnicu. Niko nije imao ništa protiv što je Bata pravio ćuprije, a ko se složio u njih je ugrađivao i neke skulpture iz svoje kolekcije – saznajemo od Kecmana.

Galerista, kolekcionar i trgovac umetninama Milivoj Bata Klepić veli da za njegov poduhvat koji realizuje u rodnom Podlokanju nije naišao na podršku svih od kojih ju je očekivao, ali smatra da je uradio značajan deo posla. Muzej pravoslavnih naivnih ikona na platnu i staklu, starih i do dva veka, dela eminentnih savremenih slikara i vajara sa naših prostora, kao i vrednu kollekcija od preko 600 primeraka grnčarije, smestio je u Zadružni dom u Podlokanju, koji je spasao potpune propasti, a ne zaustavlja se u nastojanjima „da celo selo pretvori u umetničko delo”.

- Posetioci dolaze sa raznih strana od kada se pročulo šta je urađeno, bila je grupe Engleza, pa Nemci koji su prolazili biciklističkom rutom koja prolazi kroz Podlokanj i drugi namernici. Najviše ih privuče uređena ulica sa ćuprijama, spomenik Mihajlu Pupinu i druge skulpture na otorenom. Do sada sam napravio 18 ćuprija i treba još tri, od kojih će jedna monumentalna biti na suvom bez kanala kao umetničko delo. Čekam da dođe vajar Ilija Filipović i donese dve-tri skulptue koje će biti ugrađene u tu umetničku ćupriju - saznajemo od Klepića.

Od prethodne opštinske vlasti Novog Kneževca Bata Klepić ukazuje da je kao podršku dobio svega pet-šest posto, u odnosu na oko 80.000 evra koliko je uložio u obnovu Zadružnog doma, pretvorivši ga u galerijski prostor kakav bi poželeli mnogi gradovi. Ipak, ističe da je zahvalan što mu je omogućeno da bez ikakvih dokumenata ulaže u propalo zdanje, jer i to je nešto, ali čitav posao još nije završen pa Milivoja Bata Klepić očekuje da za trud dobije podršku, jer nije u mogućnosti da sve do kraja sam sprovede.

Tekst i foto: Milorad Mitrović