Ima života i posle stečaja
Naime, posle neuspešne privatizacije 2007. godine i raskida ugovora s bugarskom kompanijom „Bulcvat” 2010. godine, fabrika nastavlja da posluje s većinskim državnim kapitalom – 70 odsto. Stečaj je proglašen krajem prošle godine, a početkom ove Slobodanka Vlajčić preuzima kompletne proizvodne kapacitete fabrike iz stečaja.
Poslednjih nekoliko meseci proizvodnja ne samo da raste već je sve veća, pokrenuta je i nova linija za proizvodnju čvrstih toaletnih sapuna, porastao je izvoz u BiH i Crnu Goru, kao i u Irak, Austriju, Australiju. Danas „Nevena” izvozi 80 odsto proizvodnog asortimana. Kompanija ima 57 zaposlenih, a cilj je da tokom sledeće godine zaposli 150 radnika. Ovogodišnja planirana ulaganja su 1,2 milion evra.
Ekonomisti već duže ističu da stečaj nekog preduzeća ne znači krah i kraj i da nema razloga da se radnici plaše pokretanje stečajnog postupka. Stečaj je zakonom utvrđen postupak koji se sprovodi nad imovinom dužnika radi namirenja poverilaca, ali on ujedno onemogućava dalje loše poslovanje privrednog subjekta. Stečajni postupak ne mora da se završi brisanjem privrednog subjekta već reorganizacijom, koja dovodi do nastavka poslovanja. U prvih sedam meseci ove godine Agencija za licenciranje stečajnih upravnika pokrenula je 231 stečajni postupak i sasvim je izvesno da će barem trećina firmi u kojima je uveden uspeti da nastavi proizvodnju. Drugim rečima, u nekim slučajevima stečaja reorganizacija je izvodljiva, a u nekima nije, pa zbog toga ne treba unapred strahovati da je on sam po sebi postupak koji neminovno vodi gašenju preduzeća. Stečajno stanje traje ograničeno vreme, otvara se novi tekući račun koji nije blokiran, utvrđuju se stvarni dugovi i poslovni potencijali firme. Kada se ustanovi da preduzeće nad kojim je pokrenut stečaj ima poslovni kapacitet da započne izradu plana reorganizacije, ide se na tu meru, a nakon usvajanja plana preduzeće izlazi iz stečaja i nastavlja proizvodnju. Proizvodnju može nastaviti i ako ga neko kupi iz stečaja, pod uslovom da kupac pristane na to da namiri sve dugove i uloži novac u pokretanje novog ciklusa proizvodnje.
Sasvim je druga priča to što u Srbiji vlada uverenje da je stečaj kraj poslovne karijere nekog preduzeća i što od njega zaposleni strahuju. Tome je doprinela i činjenica da su stečajevi kod nas trajali po deset godina, a dokaz za to je što, po podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, trenutno u Srbiji ima 2.086 stečajnih postupaka, od kojih su neki pokrenuti pre više od decenije. Strahu od stečaja doprineo je i veliki broj slučajeva gde je nestajala stečajna masa jer su poverioci želeli da se iz nje što pre naplate, pa i po cenu da imovina preduzeća bude prodata. Nije davana šansa da novi vlasnik kupi preduzeće u stečaju i da ga stavi u funkciju. U takvim slučajevima radnici zaista posle stečaja jesu ostali bez posla, ali u slučajevima kada je bilo dovoljne volje, želje i imovine, preduzeća su uz novog vlasnika obnavljana, a zaposleni ostajali na svojim radnim mestima.
LJ. Malešević
Ovakvi i onakvi primeri
Primer da stečaj ne mora biti i kraj za preduzeće je i „Prva petoletka” u Trsteniku, koja je uspela da, i pored stečaja, radi punom parom. Država je pokušavala da slično uradi i s mnogim poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, ali to nije uspelo. Radnici, takođe, smatraju da se neka preduzeća namerno guraju u stečaj da bi bila prodata za male pare, mada nema dokaza da je neko od njih i pored dugova moglo opstati nakon namirenja poverilaca. Država ne bi trebalo da ima interes da bilo koje preduzeće propadne jer je ona u obavezi da svim radnicima isplati socijalni program ukoliko ne mogu da se namire iz stečajne mase, a pošto su oni poslednji koji dolaze na red, često su oni upravo državna briga.