Nova šansa za posrnulog giganta

koji upravo ove godine navršava 150 godina postojanja. Posle preimenovanja u deoničarsko društvo, iz dosadašnjeg akcionarskog, pri čemu je JP “Srbijagas” postao većinski vlasnik sa udelom od 65 odsto, u fabrici je angažovano 630 radnika, a veliki teret u predstojećem sprovođenju plana reorganizacije biće i dug poveriocima vredan 24 miliona evra, nastao u periodu posrtanja nakon privatizacije.

– Stečaj je okončan i sada se nalazimo na početku jedne nove etape u istoriji fabrike. Zadovoljstvo je da smo uspeli da izborimo priliku i još jednu šansu, možda poslednju, za “Tozu Markovića”. Fabrika je okončala jednu bitku od godinu i po da se dođe u situaciju da sama dokaže pre svega poveriocima u čijim je rukama, svima nama, građanima Kikinde, Srbije i regiona da ona ima svoje mesto na tržištu i da se ovom fabrikom ako se domaćinski upravlja mogu ostvarivati ozbiljni ekonomski rezultati, da ljudi koji u njoj rade i firme koje su oko fabrike mogu da imaju značajne interese u rešavanju svoje egzistencije – kaže u razgovoru za naš list novoimenovani direktor “Toze Markovića” d.o.o. Vladimir Ilić.

Naš sagovornik je kategoričan da bi bila ekonomska tragedija ovog kraja da “Toza Marković” nije dobio šansu. On dodaje da je razumljivo strahovanje da li će fabrika moći u tom periodu od 10 godina da izdrži tržišnu utakmicu sa ogromnim teretom.

- Fabrika izlazi na tržišnu utakmicu sa ozbiljnim teretom dugova od 24 miliona evra, koje je u obavezi da vrati poveriocima u klasi jedan, pre svega bankama. Nakon prve godine grejs perioda, fabrika mora kvartalno svaka tri meseca da ima spremnih 650.000 evra za vraćanje duga poveriocima. Zabrinuti smo da li će se to moći izdržati, pogotovo što u tržišnoj utakmici imamo veliku konkurenciju koja je u toj trci bez tereta koji nas pritiska, i ima mogućnost da ulažu u razvoj, dok “Toza” prvo mora da vraća dugove poveriocima i povrh toga da zaradi za eventualna ulaganja – pojašnjava Ilić.

Po njegovim rečima, u pozadini šanse koja je pružena kompaniji na prvom su mestu ekonomski razlozi, koje su prepoznali  Vlada Srbije i “Srbijagas”, zajedno sa ključnim poveriocima iz bankarskog sektora. Direktor “Toze Markovića” napominje da je u svemu trebalo usaglasiti i veoma komplikovana pravna pitanja, u složenoj proceduri kroz koju se prolazilo godinu i po dana.

– Nakon Skupštine udeličara održane 12. avgusta “Srbijagas” je dvotrećinski vlasnik “Toze Markovića” uz ostalih 191 udeličara, pravnih i fizičkih lica. Udeličari iz klase tri su konvertovali svoja potraživanja u deonice tako da među njima imamo i radnika udeličara sa svega 50 ili 60 dinara, naspram “Srbijagasa” sa udelom vrednim oko 10 miliona evra, u odnosu na ukupni osnovni kapital procenjen na bezmalo 16 miliona evra. Bivši vlasnik pre stečaja Dejan Babić, preko svoje dve firme ima udeo od šest odsto. Čitava procedura koja je sprovedena u slučaju fabrike “Toze Markovića” u stečaju, do sada je nepokrivena sudskom praksom i zakonskim odredbama koje regulišu izlazak iz stečajnog postupka, kao i promena pravne forme iz akcionarskog društva u DOO u preduzeću u stečaju koje radi u punom kapacitetu, tako da je čitava procedura bila pionirska, pa je i zbog toga dugo trajala – precizira Ilić.

Izlaskom iz stečaja svih 613 radnika je dobilo otkaze pa su novi ugovori o radu sklopljeni sa 630. Od bivših koji su bili angažovani u vreme stečaja samo njih petnaestak nije ponovo primljeno, a povećanje od 17 radnika se odnosi na promenu sistema obezbeđenja fabrike, na kome će raditi 36 radnika koji neće više koštati od dosadašnjeg angažmana posredstvom Agencije za obezbeđenje. “Tozom Marković” praktično upravlja Nadzorni odbor sa zamenicom direktora “Srbijagasa” Blaženkom Mandić, gde su još uključeni predstavnici EPS-a, “Voda Vojvodine”, Erste banke i Banke Inteza.

Po rečima direktora Vladimira Ilića, menayment sve svoje odluke donosi tek nakon saglasnosti Nadzornog odbora, koji opredeljuje sve strateške poteze fabrika. Ugovor sa svim radnicima je potpisan na tri meseca, da bi se postavila najoptimalnija organizaciona struktura, da bi fabrika preživala. Ilić dodaje da će okvirno sadašnji broj radnika ostati za postizanje postojećeg nivoa proizvodnje, a da je planom reorganizacije predviđeno 260 radnika na neodređeno vreme. U odnosu na period u stečaju, kada se radilo za minimalac, direktor Ilić najavljuje da radnici mogu računati na neto povećanje primanja 6.000 do 10.000 dinara, izmirivaće se i putni troškovi maksimalno do 12.000 dinara, takođe i topli obrok.

- Sigurno je da nema mesta stranačkom zapošljavanju, jer je opstanak fabrike “Toza Marković” ekonomska priča – ističe Ilić. - Da postoji ekonomsko opravdanje bio bih jako srećan da imamo 800 radnika, što bi značilo proizvodnju 60 miliona komada crepova i 2,8 miliona kvadrata keramičkih pločica. Sa postojećim brojem radnika u ovoj godini ostvariće se proizvodnja 35 miliona komada crepova i 1,8 miliona kvadrata pločica. U narednom periodu ćemo svakako morati da se pozabavimo povećanjem proizvodnje pločica, gde je specifična situacija jer pločice trenutno nisu brend fabrike nego se proizvodi za Keramiku “Jovanović” i “ENMON” koji su nam strateški partneri u tom delu posla. Već sledeće nedelje ćemo imati razgovore sa njima, ta saradnja traje i nećemo je kvariti. Mislim da postoje obostrani interesi da se saradnja nastavi uzlaznom linijom.

Procene su da je fabrika u solidnom stanju, i pored svega što ju je zadesilo u privatizaciji, a bez obzira na činjenicu da u prethodnih desetak godina nije bilo ulaganja, crepovi i pločice iz pogona kikindske fabrike imaju kvalitet i kupce. 

– Deset godina je danas jako dug period u tehnološkom smislu, jer su promene ogromne. Svi naši konkurentni su jedan pa i tri koraka ispred nas. Ipak, moramo da razmišljamo o razvoju i imamo planove da u grejs periodu od narednih godinu dana automatizujemo jednu liniju i ulažemo, da bismo dobili potreban nivo kvaliteta koje tržište očekuje. U vreme stečaja rešen je problem otkupa zemljišta, tako da u narednom periodu od šest-sedam godina na raspolaganju ima dovoljno sirovina. Fabrika takođe nema razloga da brine za kvalitet radne snage i za prihvatljivost na tržištu, a u hodu treba praviti korekcije koje mogu da daju bolje finansijske efekte, jer nama treba ozbiljan profit da bi s jedne strane vraćali dugove poveriocima, a s druge strane da se spremimo za nova ulaganja, bez kojih će fabrika posle nekoliko godina ostati na margini, jer će ih svi ostali tehnološki prevazići. Upravo se radi jedna fizibiliti studija za ulaganje u liniju proizvodnje crepa, o čemu će se razgovarati sa većinskim vlasnikom, koja sredstva možemo da iskoristimo za investiranje, jer banke neće dati kredite preduzeću u planu reorganizacije, ali fabrika može da obezbedi sopstvena sredstva.

Milorad Mitrović

Ekspanzija na tržište Rumunije

Kikinda je nekada slovila za prestonicu crepa, jer se u pogonima fabrike “Toza Marković”, kapaciteta 100 miliona crepova godišnje, proizvodilo više nego u pogonima svih ostalih fabrika zajedno i imala je lidersku poziciju na tržištu. Direktor Vladimir Ilić kaže da crep iz Kikinde ima kupce na domaćem i inostranom tržištu u regionu, pri čemu je u poslednje vreme ogromna ekspanzija na rumunsko tržište, gde se plasira trećina proizvodnje, a u ovoj godini komšijama iz EU će se prodati oko 10 miliona crepova.

- Fabrika bez ikakvih problema može i sada godišnje da proizvodi 50 do 60 miliona komada crepova, ali proizvodi se koliko može da se proda. Prilike na tržištu nisu jednostavne zbog prisustva jake konkurencije. Neke od fabrika, poput “Mladosti” iz Leskovca, razvila se u periodu kada je “Toza Marković” dospeo do stečaja. U međuvremenu se tržište smanjilo i smanjuje se po potencijalu potrošnje, ali ova fabrika ima proizvod koji na tom tržištu ima ime, jer ko god na prostoru centralne Evrope i Balkana pomene “Tozu Marković” prva asocijacija je crep, ili obrnuto, ako se pomene crep prva pomisao je “Toza Marković” – naglašava Ilić.

Planom reorganizacije vrlo precizno je definisan obim proizvodnje od 35 miliona komada crepova i 2,5 miliona kvadrata pločica, a prema uveravanju Ilića, po cenama koje se sada postižu fabrika može da izmiruje sve tekuće troškove i vraća dug poveriocima. Za realizaciju plana, uz postojeći obim proizvodnje crepa, potrebno je povećanje proizvodnje i prodaje keramičkih pločica.