AGROĆOŠE: Svojinski čvor PKB-a

privatizovati Poljoprivredni kombinat Beograd, po kom modelu, na koji način... Razmimoilazi se po tim pitanjima stručna javnosti, a nisu baš usaglašeni ni oni koji o tome neposredno odlučuju: grad Beograd, republika, akcionari... Izvesno je za sada samo to da će naredni meseci, po formiranju nove Vlade i Ministarstva privrede, biti ključni za opstanak, odnosno svojinsku transformaciju jedinog preostalog „socijalističkog dinosaurusa” u poljoprivredi Srbije, podržavljenog 2008. konverzijom duga za poreze i doprinose. Svi ostali agro-giganti su nakardnom privatizacijom praktično već (ras)prodati, uništeni ili raspračani, bez ikakvih konsekvenci za kretaore ovog čina.

Iako tipovan od moćnih latifundista i ne malog broja stranih korporacija, PKB se, mada najveći agrarni plen pored već prodatog PIK-a „Bečej”, sve do sada nekako održao na nogama. „Velja kruška”, na svu sreću, nije zapala u grlo novopečenim tajkunima, iako su je mnogi sa neskrivenom željom prežiljkivali i tvrdili pazar kako bi se kombinatu umanjila vrednost. Ni izdvajanje profitnih centara „Imleka”, „Frikoma”, „Pekabete„, zdušno potpomognuto uvozničkim lobijem, nije bitnije uzdrmao najveći srpski poljoprivredni gigant. Osnovni temelj i kompatibilnost do danas su ostali očuvani, a to je više od 22.000 hektara obradivog državnog poljoprivrednog zemljišta, brojne farme, 22.500 goveda, 450 krmača, 1.500 ovaca, voćnjaci, brojni objekti i mehanizacija....

Kako će se i po kom modelu rezrešiti svojinski čvor PKB-a nakon svega što se dešavalo, odnosno što će se dogoditi, za sad je još u domenu spekulacija. No, pre donošenja konačne odluke - da li ostaja pod državnom kapom, ide na tendersku prodaju, ili će se, što je najizglednije, primeniti metod javno-privatnog partnerstvo - u obzir svakako treba uzeti sva loša iskustva sa dosadašnjom (ras)prodajom poljoprivrednih kombinata. Prispitivanja su, kao i u ovom slučaju, nužna, jer stremimo ka evropskom modelu agrara, a tamo su iskustva sa velikim sistemima u poljoprivredi sasvim drugačija. Oni, naime, ne samo da opstaju, već ih država, kroz raznorazne namenske fondove, maksimalno stimuliše i podupire, jer su nosioci visokoproduktivne proizvodnje i garant prehrambene sigurnosti svake države.

Opstajanje velikih sistema, kao što je PKB, u situaciji kada je, što se u praksi pokazuje, „privatna ruka” sve nesigurnija i zna da izmakne kontroli, jeste nužnost a ne stvar izbora ove ili one vladajuće nomenklature ili uticajnih i moćnih pojedinaca. Zalaganje za njihov opstanak i dalji razvoj ima čvrstu ekonomsku logiku: veliki poljoprivredni sistemi imaju zaokružen i stabilan tehnološki postupak, u proizvodnji primenjuju savremenu mehanizaciju i agrotehničke mere koje donose visoke prinose...

Raspolažu i sa zavidnim naučnim i kadrovskim potencijalom, koji unapređuje sistem rada i proizvodnje na duži rok. Od ne malog je značaja i što poseduju sve neophodne sertifikate i sisteme kvaliteta za proizvodnju zdrave bezbedne hrane i izvozne dozvole.

Država, dakle, kroz svojinsku transfrmaciju PKB-a, treba jasno da signalizira da li, kako sada tako i u budućnosti, na velike sisteme u poljoprivredi računa ili ne. I šta je tome alternativa, a da tržište bude snabdeveno poljoprivrednim proizvodima i da se osigurna prehrambena sigurnost nacije. Ako je odgovor potvrdan, mora im se, kroz strateško partnerstvo, pomoći da utru put ka dostizanju evropskog modela agrara. Na taj način će se, bez obzira što je mnogo toga u tranzicionim turbulencijama propušteno, najbrže uhvatiti priključak modernoj evropskoj poljoprivredi kojoj težimo.

Piše: Kosta Rajević