Gorka kafa rudarska, s pola kilometra kamena nad glavom

konstantnom strahu od obrušavanja prokopanih tunela iz kojih vade rudu koja im taj hleb donosi; a sve to ni za približno onako veliku platu kakvu su mogli da postignu u srećnija vremena bajkovitog socijalizma, kada su umeli da zarade i duplo više nego direktor rudnika. Svakodnevno spuštanje decenijama starim liftom nekoliko stotina metara pod zemlju ne zahteva samo iskustvo i ozbiljnu stručnost u poslu, nego i poseban mentalni sklop, svojevrsan prkos prema životu i smrti kojoj se iz dana u dan smeješ u lice, posebnu dozu crnog humora i odsutvo sujeverja, zbog čega se rudari kod nas međusobno ne pozdravljaju sa „Dobar dan“, nego jednostavnim „Srećno!“. Tim istim liftom u mračnu jamu podzemnog rudnika bakra Rudarsko-topioničarskog basena Bor nedavno se spustila i grupa novinara i blogera, i imala šta da vidi i čuje...

Iako arheološka istraživanja nevosmisleno pokazuju da su u okolini Bora još stari Rimljani radili rudimentarnu eksploataciju zlata iz rečnih nanosa, početak ozbiljnog rudarenja vezuje se za kraj 19. veka kada kreću geološka istraživanja i konkretno 1903. kada je borski rudnik počeo sa radom. Osnovao ga je poznati srpski industrijalac Đorđe Vajfert, koji je ubrzo shvatio da se radi o isuviše skupom projektu da bi mogao samostalno da ga isfinansira, nakon čega je obezbedio konstantan priliv francuskog kapitala, kao i kvalifikovanih rudara u Bor.

Danas, ispred petospratnog tornja gde se nalazi masivna konstrukcija lifta nosivosti 20 tona kojim se rudari spuštaju na posao je spomen obeležje podignuto na mestu jednog od čak 33 radna logora u okolini Bora. Naime, bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. Drugi svetski rat se zvanično obrušio i na ove prostore, a već 11. aprila nemačke okupacione snage su zaposele rudnik kako bi obezbedili kontinuitet proizvodnje zlata i, naravno, bakra kao vojno-strateškog materijala za proizvodnju municije. Nameravali su da transport i proizvodnju podignu na viši nivo izgradnjom dalekovoda i pruge od Kostolca do Bora, za šta dovode dodatnu prinudnu radnu snagu, deportujući ovamo ratne zarobljenike iz čitave Jugoslavije i drugih okupiranih zemalja na prisilan rad u rudniku. Ovi logori jesu bili radni ali su kazne za nedovoljan rad ili neposlušnost bile veoma surove, poput vezivanja ruku i kačenja zatočenika o drvene grede na suncu ili hladnoći. Najpoznatiji zatočenik bio je mađarski pesnik Mikloš Radnoti, koji je iza sebe ostavio i svesku pesama koje detaljno opisuju strahote proživljavane tokom nemačkog radnog terora nad zarobljenicima. Njega je na početku rata prisilno regrutovala mađarska vojska ali je kao Jevrej prebačen u „radnički bataljon“ za teške fizičke poslove. U Borski rudnik stiže početkom 1944. i nekoliko meseci beleži šta je tamo video, sve dok partizani nisu naterali njegovu grupu na povlačenje prema Mađarskoj, dugi marš koji mnogi od njih, uključujući i Radnotija, nisu preživeli.

Produžavamo u rudnik, zadužujemo propisanu zaštitnu opremu i, pomalo zamišljajući sebe kao Tolkinove patuljke iz čuvenih rudnika Morije, ulazimo u strašni lift iznad kojeg je veliki natpis „SREĆNO“. Prethodno smo više puta upozoreni da bi onima sa strahom od zatvorenog prostora bilo pametnije da nas sačekaju gore, što neki i čine. Mi ostali skupljamo ostatke hrabrosti i, glumeći nonšalantnu pribranost, provodimo naredna tri minuta u potpunom mraku, spuštajući se u jamu brzinom od oko 4m/s. Srećom, naš šarmantni vodič, master rudarstva Saša Srbulović nam drži pažnju i tera strah zanimljivim pričama celim putem. Stižemo na 11. horizont na dubini od 400 metara, od ukupno 19 koliko ih ima, nivo gde je rudarenje davno završeno ali je prvi utisak i dalje spektakularan. Tuneli su prostrani, tavanice na preko tri metra visine, a stena stabilna iako se ne usuđujemo da skinemo šlemove. Čudan je to osećaj, siđeš bezmalo pola kilometra u utrobu planine, a i dalje se nalaziš na 47 metara iznad nivoa mora?! Rudari kopaju nekoliko stotina metara ispod nas, na 235 metara ispod mora i na momente kao da čujemo zvuke njihovog radnog dana...

Rudnik radi 365 dana u godini, četvorobrigadno u tri smene i dešava se da neki rudari zimi kada su dani kraći po nedelju dana ne vide sunce jer na posao dolaze pre zore, ceo dan provode u jami i na površinu se vraćaju tek kada je sunce već zašlo. U jami je u smeni istovremeno 36 rudara i po zakonu niko od rudara ne sme da se udalji nas veću razdaljinu od one na kojoj kolege mogu da ga čuju. U oknu stalna temperatura od ča 18 stepeni Celzijusa uz isti kvalitet vazduha, s obzirom da se sa površine upumpava komprimirani vazduh, dok se iz jame ispumpava voda. Priliv podzemnih voda na tako velikim dubinama je ogroman i samo jedna rudnička pumpa za njeno ispumpavanje ima kapacitet od 200 m3 na sat. Obično radi samo jedna, ali rudnik raspolaže sa šest takvih pumpi za slučaj opasnosti i istovremeno obilno ispumpavanje vode. Iako od nje konstantno preti opasnost, voda je dole dragocena jer snižava temperaturu i smanjuje količinu prašine kod najzahtevnijih bušenja. Ova voda nije tek obična tekućina jer sva atmosferska vlaga prolaskom i filtriranjem kroz stene postepeno rastvara minerale u njima i posle ih ponese na površinu posredstvom rudničkih pumpi, te gore stiže takozvana „plava voda“ koja je izuzetno bogata mineralima. Dalje se tehnološkim procesima iz vode izdvaja bakar tako što joj se dodaje puno jeftinije gvožđe, što predstavlja najjeftiniji način dobijanja bakra.

U većim kopovima je posao mehanizovan, te bušenje obavljaju takozvana „bušeća kola“ koja s laserskim navođenjem buše nekoliko rupa istovremeno, dok se u manjim tunelima i dalje mora raditi ručno. Potom dolaze mineri i probušene rupe pune eksplozivom, koji se na kraju svake smene ne detonira istovremeno, nego u naročitoj sekvenci sa sićušnim razmacima između eksplozija, što omogućava dodatno drobljenje rude tokom miniranja i tako maksimalan efekat uz minimalnu potrošnju „dinamita“. Iz borskog rudnika je moguće izvaditi 600 tona rude bakra na sat.

Nažalost, jasno je da nam nije moglo biti dozvoljeno da se pridružimo pravim rudarima u poslu, ali smo zato rado obišli mesto gde se oni makar malo opuštaju u svom mračnom danu pod zemljom. Na 400 i kusur metara dubine nalazi se i kafana „Jama“, živopisni rudarski klub u jednom od neaktivnih tunela, gde može da se puši, da se popije kafa ili neko osveženje ili da se sa prastarog analognog telefona s brojčanikom kontaktiraju najbliži. Stolovi sa dugim klupama od tesanog drveta, rudnički ornamenti i komadi alata i rude, te socrealistički bakrorezi iz rudarskog života više nego dostojno dočaravaju autentičnu atmosferu. A među fotografijama na zidu od stene i portret najznamenitijeg rudara ovih krajeva, nepravedno pomalo zapostavljenog Međeda Huseinovića, koji je više puta obarao rekorde u vađenju rude radeći, kaže rudarska legenda, sa dve bušilice istovremeno; u svakoj ruci po jednom! Ako znamo da je takva bušilica teška 30-ak kila i sa burgijom duga preko 3m i da proizvodi snažnu vibraciju, procenite sami koliko je to „lako“ izvodljivo...

Nekada se govorilo da, ako ti je život gorak, piješ slatku kafu. Ako je zaista tako, rudari verovatno piju šerbet! Zato smo mi dole u jami popili gorku kafu, zaboravljajući na tren besmislene muke sopstvene svakodnevice, iz poštovanja prema ljudima kojima je još teže, da bi nama bilo makar malo lakše...

Tekst: Aleksandar Grubeša

Foto: Spomenka Marković Avramov