Raketno krbanje preko evropskih leđa

Rusa da se on neće koristiti protiv Moskve, zvaničnici SAD i NATO su u vazduhoplovnoj bazi Deveselu u Rumuniji proglasili drugu fazu sistema operativnom. „Raspoređivanje sistema pretnja je bezbednosti Ruske Federacije”, nedvosmisleno je portparol Kremlja Dmitrij Peskov prokomentarisao zbivanja u Deveselu, dok je predsednik Odbora za odbranu ruskog parlamenta Vladimir Komojedov bio još oštriji, ustvrdivši da se radi o “direktnoj pretnji”.

– Toliko dugo dok Iran nastavlja da razvija i raspoređuje balističke projektile, SAD će raditi sa svojim saveznicima kako bi se odbranile zemlje članice NATO-a – odgovorio je na ove prozivke zamenik američkog ministra obrane Robert Vork. Na sličnom fonu je bila i reakcija Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, po čijim rečima “sistem nije usmeren protiv Rusije već predstavlja veliko pojačanje obrambenih kapaciteta evropskih saveznika protiv širenja balističkih raketa koje dolaze izvan evroatlantske zone, naročito s Bliskog istoka”.

Podsetimo, projekat antiraketnog štita pokrenut je još u doba administracije Yorya Buša Mlađeg, da bi njegovu realizaciju, uz delimičnu reviziju koncepta, preuzela na sebe administracija Baraka Obame. U prvoj fazi je razvijana podrška s mora: brodovi opremljeni borbenim sistemom „iyis” (aeges), naoružani raketama SM-3, bili bi raspoređi u Crnom i Sredozemnom moru (trenutno su četiri usidrena u pomorskoj bazi Rota u Španiji). Potom su došle na red „zemne” instalacije u Deveselu, koje su koštale oko 800 miliona dolara, a njihovo srce su 24 rakete presretači tipa SM-3. Istog dana kada je „presečena vrpca” u Deveselu počela je i gradnja sličnog postrojenja u Poljskoj, u Redzikonju na obali Baltika. Kada ono bude gotovo 2018, odbrambeni kišobran protezaće se od Grenlanda do Azora, i sastojati od svemirskog satelitskog praćenja, radarskih sistema te kopnenih i pomorskih presretača, pri čemu će komandni i kontrolni centar biti u vazdušnoj bazi NATO Ramštajn u Nemačkoj.

– Amerikanci i Rusi imaju različite interese, ali nema novog Hladnog rata jer i jedni i drugi, uz sve teške reči koje se čuju sa obe strane, ipak imaju visok nivo razumevanja oko toga šta su njihovi zajednički interesi. To se jako lepo pokazalo u Siriji, kada su obe strane potpisale memorandum kojim su regulisale međusobne odnose tokom dejstva protiv Islamske države – pojašnjava za „Dnevnik” vojnopolitički analitičar Aleksandar Radić. – U svakom slučaju, projekat američkog antiraketnog štita datira godinama unazad i nije vezan za aktuelno „razmimoilaženje stavova” zbog krimske krize, ali je svakako isprovocirao Rusiju da dodatno jača svoju oružanu silu. Tim pre što je vojno opravdanje štita realno govoreći – marginalno, dok s druge strane postavljanje univerzalnih raketnih lansera, formalno za presretače, ali koji mogu da se koriste i za „tomahavke”, objektivno može biti problematično za Moskvu.

Još pre nekoliko godina u medijima su se mogli pronaći izveštaji o tome da su u sedištu NATO u Briselu vođene rusko-američke konsultacije o arhitekturi evropskog antiraketnog štita, da je navodno Kremlj bio spreman da učestvuje u izgradnji dela tog sistema, odnosno da je posebno zainteresovan za bezbednost Istočne Evrope, Crnog, Baltičkog i Barencovog mora. Po ovim izvorima, suština ruskog predloga je bila da se izgradnja kišobrana nad Evropom podeli po sektorima između Rusije i NATO, pri čemu bi se jasno znalo i ko je za koji sektor zadužen, da otkrije i uništi neprijateljske balističke rakete. Međutim, potpisivanjem sporazuma Rumunije i SAD 2011. o uslovima izgradnje baze u Deveselu sve je to palo u vodu, što je potvrdio i Mihail Babič, potpredsednik Komisije Dume za odbranu, ocenivši da „unilateralno razmeštanje NATO snaga nipodaštava dogovor o saradnji na planu protivraketne odbrane u Evropi”.

– To nijednog momenta nije bilo realno – navodi Radić. – U pitanju je bio jedan ruski diplomatsko-propagandni manevar. Moskva je podizala ulog tvrdeći da je potrebno izgraditi sistem u kojem će svi učestvovati, ali je od samog starta bilo jasno da Amerikanci neće prihvatiti da Rusija na bilo koji način bude deo antiraketnog štita. Upravo u tom stavu je Kremlj i prepoznao da Sjedinjene Države imaju još neke motive, a ne samo potencijalno ugrožavanje Amerikanaca i njihovih saveznika od „odmetnutih država” i njihovih balističkih raketa. Otuda i ocena specijalnog predstavnika Rusije u NATO Dmitrija Rogozina da je baza u Rumuniji „Trojanski konj“, te upozorenje potpredsednika Ruske akademije za geopolitiku Konstantina Sivkova da je baza u Deveselu udaljena svega 500 kilometara od ruske flote u Crnom moru, i da su elementi antiraketnog štita u Rumuniji zapravo deo američkog plana o vojnom kordonu oko Rusije.

Kako god, ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je pre dva dana, komentarišući „svečanost” u Deveselu, da je Kremlj „prisiljen da razmotri kako da reaguje na pretnje koju predstavlja raketni sistem NATO u Rumuniji”. „To nije odbrambeni sistem, to je deo strateškog nuklearnog potencijala SAD koji je prenet na periferiju „, rekao je Putin, uz napomenu da raketni sistem NATO predstavlja jasno narušavanje vojnog sporazuma Rusije i SAD. „Neće nas navući u trku naoržanjem, ali Rusija mora da razmišlja o smanjenju pretnji po nacionalnu bezbednost”, upozorio je šef ruske države. E sad, kako je jasno da se Putinov komentar o „periferiji” odnosi na istočnu Evropu, postavlja se pitanje gde smo mi u toj priči:

– Naš egocentrizam nas obično stavlja na neko važno mesto, pa nije teško zamisliti u tabloidima naslove koji od nas prave aktera u mogućim sukobima Rusije i SAD – kaže Radić. – Ali realno je da smo mi na potpunoj margini ove teme, zapravo na margini margine kada se imaju u vidu srpski status vojno neutralne zemlje i naši vrlo urušeni vojni resursi.

Miroslav Stajić