Nije više dovoljno Angelino zavrtanje ruke

u pristupnim pregovorima sa Srbijom. Holandija, koja predsedava Unijom do jula, želi da se do kraja njenog mandata postigne konsenzus i otvore poglavlja 23 i 24, a to nedvosmisleno podržavaju i Francuska i Nemačka, koje su zauzele stav da je Srbija ispunila sve postavljene uslove, te ističu da je otvaranje navedena dva poglavlja potrebno kako bi se održao kredibilitet procesa proširenja EU. Zvanični Zagreb, međutim, ne odustaje od spuštene rampe, pri čemu je hrvatski ministar spoljnih poslova Miro Kovač, uz već poznatu frazu da je „u interesu Hrvatske da Srbija napreduje ka EU“, još jednom ponovio da Srbija pre otvaranje Poglavlja 23 u prvom redu mora ukinuti regionalnu nadležnost srpskog suda za ratne zločine.

I premda u srpskoj javnosti dominira stav da je hrvatsko zatezanje posledica političkih prilika u našem zapadnom susedstvu nakon lanjskih izbora, odnosno činjenici da tamo sada tzv. Domoljubna koalicija na čelu sa HDZ-om vodi glavnu reč – uostalom, kadar te stranke je i pomenuti šef diplomatije Kovač – politički analitičar iz Zagreba Davor Đenero tvrdi da aktuelno „crveno svetlo“ u osnovi nema veze sa promenom stanovnika u Banskim Dvorima. Đenero, koji je još pre dve godine na jednom skupu u Novom Sadu predvideo ovakav razvoj događaja, tvrdi da ideološki profil aktuelne hrvatske vlade nije u direktnoj korelaciji sa insistiranjem na dodatnom uslovljavanju Srbije pre otvaranja Poglavlja 23.



– Hrvatske rezerve prema otvaranju Poglavlja 23, koje su sada i formalno navedene, isticane su i u vreme prethodne administracije, na čijem je čelu bio SDP. Jedino što se dogodilo do neke mere uslovljeno promenom vladajuće koalicije jeste to da nova hrvatska diplomatija nije adekvatno pripremila teren za poteze koje će povući, odnosno nije pravovremeno upoznala evropske partnere s tim da će usloviti otvaranje Poglavlja 23 – pojašnjava Đenero u izjavi „Dnevniku“.



Kao drugi problem on vidi činjenicu da ljudi koji u Srbiji vode proces evrointegracija misle da se svi problemi mogu rešiti lobiranjem, bilo u Briselu bilo u Berlinu.

– Međutim, o politici proširenja se odlučuje konsenzusom i Srbija mora pokazati spremnost da o konkretnim bilateralnim sporovima razgovara pre svega sa onim zemljama sa kojima te sporove i ima, u ovom slučaju s Hrvatskom. Drugim rečima, ako misli da bude uspešna u evrointegracionom procesu, Srbija ne može Hrvatsku tretirati kao drugorazrednu članicu Unije i misliti da je moguće međusobna otvorena pitanja rešiti tako što će se dogovoriti sa Angelom Merkel, koja će onda zavrnuti ruku hrvatskom premijeru. To tako neće ići, jer ma koliko Hrvatska zbog vlastitih interesa ne sme biti pretvrda prema Srbiji – ma koliko to nekom možda u ovom trenutku zvučalo paradoksalno, interes Hrvatske zaista jeste da Srbija što pre postane članica EU - ona istovremeno, opet zbog sebe, mora insistirati na rešavanju pojedinih pitanja tokom pretpristupnih pregovora.



Po Đenerovoj oceni, izlazak iz ove pat pozicije je jednostavan: Srbija iz svoje pravne baštine mora isključiti regionalnu nadležnost za procesuiranje ratnih zločina. I bolje je, dodaje, da se o tome razgovara na početku pregovora, nego na kraju:

– U ovom momentu i nije toliko važno hoće li Poglavlje 23 biti otvoreno mesec, dva ili šest ranije ili kasnije. Ali bilo bi tragično kada bi se situacija koju sada imamo dešavala na kraju pregovaračkog procesa. Naime, po prirodi stvari Poglavlje 23 će Srbija poslednje zatvoriti i svaka odgoda tog koraka ozbiljno bi narušila dinamiku pristupanja Srbije EU. Stoga mislim da bi bilo najbolje da što skorije, s obzirom na to da su okončani srpski izbori i da je izvesno da će Vladu kao premijer i nadalje voditi Aleksandar Vučić, on postigne brzi dogovor sa administracijom u Zagrebu o tome na koji će način i kojom dinamikom sporno pitanje biti rešeno. Jer, Srbija se ne sme zavaravati: niko iz EU neće brinuti njene bilateralne brige, ni sad ni ubuduće.



Miroslav Stajić