Diktat troši i vreme i energiju

 No, da li je to i dovoljno tehnološko unapređenje suđenja na zalasku druge decenije 21. veka, pitanje je koje nameće novo doba, a zbog stare boljke – (pre)dugog trajanja suđenja.



Zakonska mogućnost da osim diktiranjem od strane glavnog sudije, zapisnik može da se vodi i tonskim i optičkim snimanjem glavnog pretresa uz kasnije transkriptovanje, primenjuje se radi ubrzanja postupaka, skoro deceniju i po u Posebnom odeljenju beogradskog Višeg suda, čuvenom Specijalnom sudu, bukvalno od prvog dana njegovog osnivanja 2003. godine, a tehničke mogućnosti poseduje i velika sudnica u beogradskoj Palati pravde.



Nažalost, u ostalim sudovima dominira i dalje stari sistem: daktilograf otkuca na kompjuteru zapisnik koji sudija sačinjava o sadržaju radnji izvedenih tokom suđenja, o iskazima okrivljenih, oštećenih, svedoka i veštaka, tako što njihova izlaganja diktira svojim rečima zapisničaru- daktilografu. Istini za volju, primena novog sistema i nije moguća bez adekvatne tehnike, a nabavku i instalisanje prilično skupe opreme, kao i drugih sredstava potrebnih za tu svrhu, koči nedostatak novca.



S druge strane, opet, nije poznato, barem u javnosti, ima li egzaktnih procena na osnovu dosadašnje prakse koji sistem je ekomičniji za sud i učesnike u postupku, uključujući i sve ono što nose maratonska suđenja, dakle, i zastarevanje i paralelni postupci po tužbama zbog dugih procesa i pravične naknade. I ljudi iz pravosuđa koji su u praksi iskusili oba sistema, spoznavši im i dobre i loše strane, podeljeni su po pitanju koji je način vođenja zapisnika ekonomičniji, dok su kritički komentari o novom konceptu najviše usmereni na obimnost spisa predmeta, zbog obilja, hiljada stranica transkripata. 



Bivši predsednik Specijalnog suda Vladimir Vučinić, koji je nedavno napustio sudijsku funkciju i prešao u advokaturu, kaže da je tokom nepune decenije rada u tom sudu i primene novog načina - tonskog i optičkog snimanja glavnog pretresa, koji je predviđen ZKP-om, njegovo iskustvo s tim u vezi veoma pozitivno i da podržava primenu tog sistema.



– Smatram, prema kompleksnosti i obimnosti uopšte predmeta u kojima smo postupali, da nas je taj način prilično ubrzao u samom radu i da nam je olakšao rad – kaže Vučinić. – Činjenica je da su neki svedoci ili drugi učesnici koji su bili saslušavani, ispitivani po nekoliko dana, i zaista bi bilo nezamislivo da smo isto toliko vremena provodili na onaj tradicionalni način vođenja zapisnika, diktiranje u sažetoj varijanti onoga što su govorili učesnici, i na eventualne rasprave u sudnici, da li je nešto verno uneto ili ne.



Po novom sistemu, kako objašnjava Vučinić, zapisničar koji je prisutan na suđenju, samo ukratko beleži glavni pretres, a postoje i transkripti tonskog zapisa. U svakom slučaju, stranka ima pravo kada dobije transkripte i izvrši uvid da prigovori ili da predloži da se nešto izmeni i sud to prihvata. Najčešće se radi o nekim očiglednim permutacijama u brojevima, u imenima i sličnim nepreciznostima, što se uvek može popraviti.

– Mislim da je to neuporedivo bolja tehnika - naglašava Vučinić.

- Uostalom, jedan od argumenata u prilog ovome je i to da su mnoge zemlje koje su napredne u pravnom smislu i vezano za efikasnost i rada suda i uopšte pravosuđa, prešle sa starog na novi način vođenja, ili registrovanja onoga šta se dešava na glavnom pretresu, pa se niko od njih nije vratio na stari sistem. Eto i to je zaista argument u ovom smislu, a ne verujem da te zemlje baš ne vode računa i o ekonomskom momentu. Obimne transkripte koji se dobijaju nije problem savladati ukoliko sudija i njegov saradnik rade revnosno, a ne kampanjski, i ažurno iz transkripta izvuku ono što je zaista suština. Takođe, ne mora se ići na štampanje svega toga, jer sudija ima primerak, a stranke mogu dobiti u elektronskoj formi, što im olakšava, a i ekonomičnije je.

Problem sa promenom nekog starog modela koji se primenjuje u praksi, uvek je što se noviteti teško prihvataju, izvesni otpor: kako ću ja to, da li ću ja to moći da savladam.



– Mislim da je to zapravo i najveći protivnik uvođenju ovih noviteta i olakšanju postupka – ocenjuje Vučinić.

Kod klasičnog vođenja zapisnika, sudija prvo mora da čuje šta će reći procesni učesnici, a zatim sažete iskaze preneti diktiranjem na zapisnik. Zavisi od sposobnosti, iskustva i percepcije sudije kako će te iskaze prepričati i prilagoditi, u kojoj meri precizno uneti, a opet, na kraju, ta preciznost ne može nikada biti kao kada se tonski snima. Često se dogodi, napominje Vučinić, da ono što neko od učesnika izgovori, zvuči sasvim drugačije kada to sudija u pripovedačkom obliku prenosi za zapisnik i njima se čini da se nešto sasvim drugo diktira u odnosu na ono što su oni govorili, pa oko toga krene rasprava. Po Vučiniću, to je potpuno nepotrebno trošenje vremena i energije.



– Na osnovu iskustva koje sam imao devet godina u primeni novog sistema, zaista sam apsolutno njegov pobornik. Zaista smatram da je ovo bolji način i da ga treba podržati. Nikada se - kategoričan je Vučinić - ne bih vratio na onaj stari način.

Tonsko snimanje sa traskriptovanjem kao tehnološku inovaciju novog vođenja zapisnika, za bivšeg sudiju Krstu Bobota, sada advokata, predstavlja pomak unapred u našoj sudskoj praksi, koji je donelo Posebno odeljenje Višeg suda. Prednost takvog vođenja zapisnika je, po Bobotovim rečima, u tome što se apsolutno sve izgovoreno u sudnici snima i što nikad nema problema oko unošenja onoga što je rečeno u zapisnik.



- Jednostavno, tu se, da tako kažem, smanjuje ingerencija predsednika veća koji po zakonu, kada vodi zapisnik, diktiranjem unosi bitnu sadržinu, a može nekad, na zahtev stranke, da se nešto i doslovce unese, pitanje, odgovor. To je, inače, stvar rukovođenja postupkom i često može da bude predmet sporenja oko unošenja u zapisnik i oko sačinjavanja samog zapisnika, pogotovo ako, da kažemo, nije dobronamerno ili nije dovoljno stručno. Kod koncepta tonskog snimanja toka glavnog pretresa ti problemi su apsolutno izbegnuti, što je važno, svakako, i zbog ekonomičnosti i skraćivanja trajanja postupka. Bobot skreće pažnju da bi trebalo poboljšati i učiniti efikasnijim sadašnji zakonom predviđeni način izvođenja radnje čitanja pisanih dokaza, kao i još neka rešenja u novom ZKP-u, koja se u praksi nisu pokazala kao dobra. Takođe,u vezi novog sistema, u praksi je uočio problem sa obimnošću transkripata koji prvenstveno imaju advokati kada uđu u predmet kasnije, a ne odmah na početku.



Ipak, po stavu dela struke, koja podržava novi sistem, dobre strane i prednosti odnose prevagu nad lošim, jer kako kaže advokat Nebojša Milosavljević, tonsko snimanje glavnog pretresa je način da sudski postupak bude i efikasniji apsolutno autentičan i istinit . Među manama tradicionalnog zapisnika, Milosavljević, recimo, najviše ističe da ono što se ne nađe u zapisniku, praktično nije ni bilo na suđenju, pa se u tom smislu ne mogu isključiti ni neprijatni izazovi.



-Postupajući tokom karijere u predmetima u kojima je klasično vođen zapisnik bio sam sudionik i situacija da su se događale zloupotrebe od strane pojedinih sudija i to kod nekih svojevremeno poznatih slučajeva, gde je kasnije na Vrhovnom sudu utvrđeno da zapisnik nije autentičan, da branilac poseduje izvorni zapisnik koji je odmah fotokopirao, dok je zapisnik u spisima predmeta bio sasvim drugačiji. Upoznat sam da je zbog toga jedna tadašnja sudija bila suspendovana -priča Milosavljević.



Modernizaciju krivičnog postupka i u pogledu vođenja zapisnika, Milosavljević vidi kao neminovnost i potrebu vremena.

– Naši sudovi, međutim, još nisu spremni iz raznoraznih razloga da se sa tim suoče, a samo jedan od njih je taj što su tehnička sredstva za snimanje verovatno skupa pa sudovi nemaju novca da budu opremljeni na takav način – smatra Milosavljević.

Po drugoj grupi mišljenja, tradiconalno vođenje zapisnika svojim dobrim stranama u potpunosti zasenjuju novi model snimanja pretresa koji se po njima, pokazao kao skup i rasplinut. Nasuprot tome, klasičan zapisnik je svemu primereniji, kao i potrebama učesnika u postupku. Bivši sudija krivičar Nikola Nikolić, sada advokat, priklonjen je zagovornicima ostanka starog modela.



– Kada je sudija, odnosno tužilac u fazi istrage, stručan i iskusan, postupak ide brzo, a u zapisnik se unosi ono što je suštinski i stranke uglavnom nemaju primedbi.

U slučaju tonskog snimanja i sačinjavanja transkripata, po mišljenju Nikolića, iziskuju se znatna materijalna ulaganja u tehničku opremu i na personal za prekucavanje, a iskazi na sudu su nepotrebno preopširni čime se opterećuje predmet.



– To se, uostalom, pokazalo kod istražnih postupaka Tužilaštva za organizovani kriminal i suđenja pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu. Zato nam postupci i traju više godina. Paradoks je da su tamo izuzetno stručne i sposobne sudije, ali prisutno je ono „sve ide u rok službe“, pa se okrivljeni i svedoci rasplinu koliko im je drago i to su tone i tone materijala potpuno nepotrebnog, što posledično donosi dugotrajan postupak. Moje mišljenje je, rezimira Nikolić, da je diktiranje od strane predsednika veća bolje organizovani pristup sudovanju u slučaju kada imamo iskusne i kvalitetne sudije, a sve je opet to pitanje kakvo nam je stanje u državi.



Nikolić kaže da se vrlo retko dešava da neki sudija pokuša da unese u zapisnik nešto što ne odgovara onome što je svedok ili okrivljeni iskazao, kao i da mu nikad nijedan sudija nije odbio, da ako se nešto pogrešno unese to odmah u zapisniku ispravi.



Jaska Jakovljević

modernizacija vođenja sudskog zapisnika potreba je vremena

Prvi tonski zapisi suđenja



Prvo tonsko snimanje suđenja kod nas, u novijoj istoriji od početka 21. veka, zabeleženo je 16. septembra 2003. godine, kada je u tek rekonstruisanoj i moderno opremljenoj sudnici u beogradskoj Palati pravde, počelo suđenje pripadnicima takozvane Makine grupe, optuženima za ubistvo policijskog generala Boška Buhe. 

Još pre 70 godina u našem sudu su praktično sačinjeni prvi transkripti glavnog pretresa, jer je stenografski beleženo čitavo suđenje generalu Draži Mihailoviću, održano tokom osam dana od 11. do 23. juna 1946. godine, a stručnjaci koji su se bavili slučajem Mihailovića, u javnosti su iznosili tvrdnje da je suđenje snimano i tonski i da u državnim arhivima verovatno postoji i celovit tonski zapis.