Na leđima konja dečje snage se udružuju

Dve godine imali su uspešnu saradnju s Domom u Veterniku, a nakon toga nastavili su program u novosadskim konjičkim klubovima, odnosno poslednje četiri godine koriste usluge Konjičkog centra „Novosadski sajam”.

Ove godine su, zahvaljujući viziji ljudi koji vrednost terapijskog jahanja sagledavaju na isti način kao i „Hipotens”, dobili na korišćenje prostor na Kamenjaru. Izgradnja centra polako počinje i to će biti mesto na koje će roditelji moći da dovedu svoju decu. Za početak će koristiti dva ili tri konja. Sadržaji koje će ponuditi biće komplementarni, malo kulturnog, a malo zabavnog karaktera, delom okupljanje druge vrste, promocija zdravog načina života i očuvanja životne sredine. Centar neće biti samo za decu s invaliditetom, nego će raditi na tome da se tamo sva deca druže u prirodnom okruženju.

– Kada govorim o terapijskom jahanju, sve je više potrebe da se govori o aktivnostima potpomognutim konjem – kaže predsednica centra „Hipotens” prof. dr Jelena Stanić. – Široka je paleta aktivnosti gde konj koristi pre svega deci invalidima, ali i mladim osobama koje imaju probleme u adolescentnom periodu odrastanja, tako da te aktivnosti, sem terapijskog jahanja, podrazumevaju i psihoterapiju pomoću konja, različite pedagoške aktivnosti, jer se uz konja lakše uči i motiviše dete, kao i hipoterapiju.

Pre četiri godine „Hipotens” je započeo saradnju s Medicinskim fakultetom i tada je nikla ideja da se i studenti uključe u program specijalne edukacije. Tom prilikom „Hipotens” je otvorio vrata i organizacijama koje rade isti posao i koje imaju bogatije iskustvo. Ekipa iz Mladinskog klimatskog zdravilišča u Rakitni, kraj Ljubljane, i Rehabilitacioni centar „Cirijus” iz Kamnika postali su njihovi aktivni saradnici. Svake godine u prvoj nedelji aprila tradicionalno se održavaju edukacije o terapijskom jahanju, hipoterapiji i psihoterapiji.

– Nas iskustvo uči da terapijsko jahanje koje radimo pomaže u popravljanju fizičkih funkcija, pre svega balansu, smanjenju spastičnosti donjih ekstremiteta, jačanju paravertebralne muskulature, koja održava trup u sedećem pložaju – objašnjava Jelena Stanić. - Što se tiče fizičkih aspekata, održava i poboljšava pokretljivost velikih zglobova i doprinosi stabilnosti karlice kod deteta, kao mesto oslonca na leđima konja. Inače, konjski pokret je i krucijalni momenat, to je momenat koji proizvodi benefite iz terapijskog jahanja. Dete se pomera napred-nazad, podiže-spušta karlicu, pri tome se blago rotira levo i desno, i sve to čini da se karlica deteta, koje sedi na leđima konja, ponaša kao da prirodno hoda. Drugo, jačanje i održavanje balansa na trupu veoma je važno i značajno pojačava muskulaturu trupa, pre svega kičmenog stuba i trbušnu. Pri održavanju ravnoteže, angažuju se mišići koje je inače veoma teško angažovati klasičnim vežbama.

Poseban benefit kod tih aktivnosti, napominje naša sagovornica, jeste to što su nestereotipne, zanimljive za decu. Deca se upoznaju, imaju nove učitelje, saradnike,  drugare, izlaze napolje, imaju konja kojem izražavaju svoje emocije i brinu o njemu. Tako se tokom tog boravka generišu pozitivne emocije, pa i s te strane se postiže korist, mimo fizičkih i  socijalnih momenata.

- Sve to deca veoma rado prihvataju, a mi smo uspeli da dokažemo, vrednovanjem efekata pre i posle časova terapijskog jahanja, da se postiže popravljanje funkcija pojedinih grupacija mišića i pokretljivosti zglobova – dodaje Jelena Stanić. - Popravljanjem fizičkih i socijalnih funkcija ta deca se lakše identifikuju sa zdravom decom. Dete se na konju oseća sigurnije i jače. „Na leđima konja moje snage se udružuju!” – reklo je jedno od njih.

Za „Hipotens” je bezbednost deteta na prvom mestu. Timski rad je u prvom planu  u tom centru. Svako ima svoj zadatak, vrlo često su roditelji veoma aktivni saradnici, i na planu asistencije, a isto tako i da podele utiske o tome kakve su promene kod dece primetili. Svako dete mora imati i saglasnost lekara koji ga je vodio do tada, a indirektno se sugeriše i koje mišićne grupe i koje funkcije bi voditelj terapijskog jahanja trebalo da akceptira. Još jedan veoma bitan momenat u sagledavanju terapijskog jahanja i aktivnosti potpomognutih konjem jeste afirmacija volonterskog rada. Voditelj terapijskog jahanja kreira čas, čini ga zabavnim, traži od deteta šta i kako da uradi, a i pruža sigurnost detetu, odnosno brine o eventualnim naglim pokretima. Naročito je cilj da volonteri budu mladi i da na taj način daju doprinos u rušenju predrasuda društva prema marginalizovanim grupama, u ovom slučaju deci invalidima.

– „Hipotens” s velikim zadovoljstvom sprovodi svoj program i spremamo se da što pre otvorimo svoj prostor u kojem ćemo dodatno oplemeniti sve što smo do sad uradili i izuzetno smo srećni zbog toga. Bilo bi lepo da i Grad prepozna potrebu za postojanjem takvog centra i da bude ponosan na to, a ujedno i da pomogne finansijski. Odraz je i zrelosti društva da se oseća spremno da pomogne ovoj deci – kaže prof. dr Jelena Stanić. 

B. Pavković