Jaka uloga, dobar glas, frizura ili samo politika

 Tako je i ovih dana, kada je ime poznatog glumca Mikija Manojlovića, nakon što je poletelo u etar na avionima „Etihada”, odmah povezano s budućom ulogom u Vladi i vođenjem tog resora. No, tu priči ipak nije kraj pa je u medije dospelo i rezervno ime – operske dive Jadranke Jovanović, koja je u vrhu liste koalicije okupljene oko naprednjaka, kandidovane za parlamentarne izbore.

Prva priča koja je ustalasala javnost u tom resoru, bila je medijska kandidatura folkerke Zorice Brunclik za ministarku kulture 1999. godine, kao članice JUL-a u vreme kada je premijer bio Mirko Marjanović. Da joj takvo razmišljanje nije strano, ona je potvrdila i pre dve godine rekavši: „Pristala bih jer kada vidim ko je sve bio na mestu ministra kulture, zašto ne bih i ja. Bila bih odličan ministar”. 



Na mestu ministra kulture bio je i ekspredsednik parlamenta Predrag Marković, svojevremeno vlasnik izdavačke kuće „Stubovi kulture”. Međutim, iako je dolazio iz sfere izdavaštva, mediji su zamerili to što ministar kulture nema završen fakultet. U biografiji koju je Marković dostavio Skupštini Srbije, naveo je da je „studirao Fakultet političkih nauka”, a da je po zanimanju „državnik”.



Direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac prihvatio je u avgustu 2013. godine ponudu tadašnjeg premijera Ivice Dačića da bude ministar kulture u rekonstruisanoj Vladi. Tasovac je bio direktor Filharmonije od marta 2001. godine. Zabeleženo je u njegovoj biografiji da je u 12. godini kao pijanista debitovao s orkestrima Beogradske i Zagrebačke filharmonije. No, reakcije javnosti više je tada izazivala poznata frizura novog minstra, od koje nije odustajao, nego njegov umetnički rad. Neka istraživanja javnog mnjenja tada su zabeležila da je po popularnosti bio treći u Vladi, posle Aleksandra Vučića i Dačića, ali danas, u drugom, skraćenom mandatu, nije baš toliko omiljen ministar.



Prethodnik Tasovca bio je pozorišni reditelj Bratislav Petković, koji je smenjen na polovini mandata, a više je poznat kao poslastičar i kolekcionar starih automobila. Tada se šuškalo da bi ga mogli zameniti upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić ili filmski reditelj Srđan Dragojević, ali je izbor ipak pao na Tasovca.



Zbog čega stranke češće za tu poziciju ističu medijski atraktivna imena, a ne anonimne kulturne poslenike i da li im ona donose popularnost? Direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja „Faktor plus” Vladimir Pejić tvrdi u izjavi za „Dnevnik” da se pokazalo da takva zvučna imena ipak nemaju preveliki uticaj na opredeljivanje građana na biralištima.



– To su ljudi koji imaju respekt u oblasti kojom se bave i neki uspeh i kredibilitet – objašnjava Pejić. – Međutim, kada je politika u pitanju, nisam primetio da u nekoj većoj meri direktno doprinose popularnosti stranaka. Zato mislim da bilo ko od njih, uz dužno poštovanje, ne može u nekoj velikoj meri uticati na stranački rejting. Ako su to ljudi koji su nešto ostvarili, veliki broj ljudi može učvrstiti potencijalne glasače određene stranke, ali da nekog opredeli, ili direktno da utiče na rejting i povećanje popularnosti, istraživanja su pokazala da to nije moguće.

On napominje da „teško da može Miki Manojlović, ili sutra Novak Đoković, uticati na promenu nečijeg mišljenja”.



Svetlana  Stanković

 

Političari pobeđuju i Novaka



Direktor agencije „Faktor plus” Vladimir Pejić zaključuje da, kada je politika u pitanju, građani više veruju političarima nego estradi, sportistima, ili umetnicima.

– Jednostavno, više ih perpoznaju kao one kojima je mesto u politici. Ne možemo reći da postoji neko preveliko poverenje u političare, ali smatraju da je političarima mesto u politici, sportistima  u sportu, glumcima u pozorištu… Ipak mislim da je uloga tih poznatih ličnosti u kampanji pomalo precenjena od stručne i šire javnosti, konstatuje Pejić.

Naš sagovornik priča da je „Faktor plus“ pre nekoliko meseci radio istraživanje, s pitanjem da li biste podržali Novaka Đokovića za predsednika, zbog njegove popularnosti.

– Vrlo mali broj ispitanika izjasnio se da bi ga podržao. Znači, ipak su ti ljudi popularni u onome čime se bave, a politika im je uglavnom usput. Malo njih je doživelo neki veći politčiki uspeh nakon neke umetničke ili sportske karijere – primećuje Pejić.