Umesto srpskog šarana, jedemo vijetnamskog soma
Iako Srbija nema more proizvodnja ribe je značajna grana privrede, pa je samim tim otvaranje Poglavlja 13 – Ribarstvo veoma važno za naše privrednike.
Otvaranje ovog Poglavlja je za našu državu bitno, jer po ulasku u Evropsku uniju Srbija može da računa na fond za ribarstvo, koji je jedan od trenutno najvećih unutar zajedničke poljoprivredne politike, a koja je oko 50 odsto svih fondova EU.
Predsednik Pregovaračke grupe 12 i državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Danilo Golubović naglašava da se ribarstvo u Srbiji sve više razvija i da naša država ima manje posla oko prilagođavanja EU regulativi upravo zato šo nema more, a ima mogućnosti za ozbiljan priliv sredstava iz EU u ovoj oblasti. Naime, članicama EU nedostaje slatkovodna riba za konzum, a upravo takva može najviše da se proizvodi u Srbiji. Golubović zato procenjuje da bi ovo poglavlje moglo biti otvoreno već ove godine, dok šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU smatra da je realnije da se to dogodi naredne godine.
No, da bi Srbija mogla da poveća proizvodnju slatkovodne ribe potrebno je podstaći proizvodnju konzumne ribe u Srbiji. Direktor ribnjaka Kapetanski rit iz Kanjiže Krum Anastasov objašnjava da su ovaj, ali i ribnjaci u Ečki i DTD ribarstvo, dobili izvozne brojeve za izvoz ribe u EU, ali da u ovoj oblasti postoje problemi mahom finansijski, da su poljoprivredni doprinosi veliki i podrazumevaju, između ostalog, i naknadu za korišćenje vode, što većina EU zemalja nema. On ističe da uz to podsticaji za ribarstvo kasne i da su mali, a kako je rekao, u Hrvatskoj su oni osam puta veći nego u Srbiji.
Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi se i to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemljišta u poređenju sa drugim granama poljoprivrede. Subvencije ne samo što su simbolične, deset dinara po kilogramu proizvedene ribe, nego se ni ne isplaćuju. To je ono što se ipak pre otvaranja Poglavlja 13, koje će doneti dobru zaradu državi, mora otkloniti i uskladiti sa praksom u državama koje su već u evropskoj porodici.
Prema informacijama iz PKS, uvoz ribe raste. Više od polovine uvoza je konzervirana riba, potom smrznuta i riblji fileti, a tek na kraju sveža riba. Uvozi se sa Tajlanda, Hrvatske, Španije i Vijetnama, najčešće skuša, oslić i pangasijus. Uvozi i se losos, uglavnom sa Aljaske koji je dvostruko jeftiniji i stiže smrznut.
LJ. Malešević
Dimljeno je šansa
U Srbiji je godišnja prosečna potrošnja ribe po stanovniku oko sedam kilograma, dok je Evropi tri puta veća. Procenjuje se da se u našoj zemlji godišnje proizvede svega 15.000 tona ribe, pre svega šarana i pastrmke. Ove količine podmiruju manje od 30 odsto naših potreba, a sve ostalo je uvoz. Za uzgajanje pastrmke ograničeni smo količinom čiste vode, ali je zato srpska šansa uzgajanje šarana, posebno u Vojvodini.
- Najveća šansa nam je u proizvodnji dimljenog šarana, tolstolobika, kao i pašteta i drugih prerađevina zbog viših cena. Sve uvozne ribe se strogo kontrolišu, a prednost ipak treba dati domaćoj ribi, koja je hranjena hranom koja sigurno nije genetski modifikovana – ocenio je Krum Anastasov.